Сумњам, дакле постојим...

Као људско  биће и Србин сумњам. Српски је сумњати. Онај Француз „мисли“, дакле постоји, а овај дотични Србин „сумња“, дакле постоји. Знам ја да џабе сумњам, али Србин сам човек. Српски је сумњати. Најмање у Бога, а онда редом. Српска посла. Сумњам искрено и из све снаге.

Сумњам у мог представника у парламенту, резултате утакмица, какао живим сумњам и да сам жив. А док сам жив сумњам у све. Нормално највише у рођену жену. Па онда у државу. Треће место деле општинска власт и лепо време. Никад не знаш кад ће преварити.

Мада, и Србин  човек мора у нешто веровати. Постоје и апсолутне категорије. На пример државна телевизија. Како обрнеш и окренеш ни влада не постоји док нам државна мрежа Србије не саопшти. То је истина, а не радио Милева. Комшија једе ћевапчиће, ја кромпир, ја опет купус, а он опет месо, у просеку једемо мусаку и сарму. Подесили живот у просеку, он уз еркондишн, а ја једва дишем. Знам, знам да ће  душмани рећи да је то од врућине, али знам и ја за јадац. На кућном термометру свих четрдесет и два степена, на термометру на послу иста температура, где год погледаш иста ствар. Паметна држава која зна да је рад створио човека, а јок као они покварени и декадентни Швеђани...