Добро дошли у трстенички спортски времеплов...

Отето од заборава – Асови трстеничког фудбала

МАЛИ ВЛАДА
Најстарији у фудбалској породици Јовановић, Владислав Влада, је један од ЧЕТИРИ фудбалера, које је изнедрила ова Трстеничанима знана, фудбалска породица. Наш град је један од ретких у Србији који може да се похвали да су четири фудбалера из једне породице, веома успешно и дуги низ година, браниле боје свог фудбалског клуба. Стари причају, да је Мали Влада (како су га звали), био можда и најбољи фудбалер из Породице Јовановић; међутим, после мале матуре, одводи га стриц који није имао деце у Чачкак на више школовање; ту је био примећен одмах и примљен у тадашње Јединство из Чачка (данашњи Борац). То време је забележено и на фотографијама (које ћете наћи на овим странама); тридесетих година прошлог века, био је један од најбољих играча Јединства, а врло често је у паузама играо и за свој клуб у Трстенику, тадашњи „Југ Богдан“. Пред сам II Светски рат, задобија тежу повреду колена и дуже време бива одсутан, па га и ратна стихија као официра Српске војске, одводи у заробљеништво. Из рата се враћа у родни град, али није више играо сем на ревијалним уткамицама ветерана...

СВЕТИСЛАВ-СВЕТА
Један од првих послератних фудбалера који је играо за ФК Трстеник. Одмах после рата је заједно са братом Душаном, увек био у тандему у екипи. Света напред, полутка, Душко позади центархалф. Није се одликовао неким јаким шутевима, али је био прави техничар, пас играч и како бисмо данас рекли „асистент“. Трстенички центарфор у то време, Пањац, се надавао голова, захваљујући Свети. После рата је остала у памћењу утакмица када је побеђена екипа из Приштине у Купу Југославије, када су се баш истакла два брата Јовановић. Стари тога времена кажу да је Света био један од најбољих фудбалера тих година 1946-50. Учећи елктричарски занат, био је и врстан риболовац, и то на клена... Радећи свој посао у ЕПС-у, био је један је од најбољих електричара, пословођа и предрадник до пензионисања.

 

ДУШАН-ДУЛЕ „кохав“ (1924-2013)
Када поменете Трстеник, нема житеља града а да не зна ко је „Дуле-кохав“. Можете причати о трстеничким знамењима Цркви, Старом мосту, старој гимназији, кући Катића... Али када неко изговори име „Дуле-кохав“, сви ће одмах са сигурности знати да је Трстеник у питању. Најмлађи од фудбалске браће Јовановић, је баш ових летњих дана напунио 88-у годину живота. Желимо му добро здравље и још дуго оних правих веселих и незаборавних шала и анегдота: на Морави, на игралишту, у кафани, на улици, уз молерај... Од њега ћемо сазнати шта је то „патосање стола“ у кафани, шта је то „дивља осица“, шта је то...? Па нека исприча Дуле мало о тим временима...

– Сећање на Душка (филм, wmv 22,9 MB, 5:28 min);
– Преузми windows видео ; – Преузми fleš видео ;

Душко је био у оном тиму када је легендарни голман Трстеничана Цветко био несавладив, за време рата и по ослобођењу; играо је последњег у одбрани, али када је било „повуци-потегни“ са противничким нападачима, користила су се резервна „оруђа“. Висок и окретан, сваку набачену лопту је скидао он главом или Цветко, „...па се дешавало да на исту лопту скачемо обојица, као да смо противници на терену...“, прича Душко. На жалост, 16. фебруара 2013. године, играч фудбалског тима „СК Југ Богдан“ из Трстеника, велика легенда фудбала многих генерација нашег града, напустила нас је и отишла у историју и памћење. На неку нову, али сада небеску фудбалску утакмицу са својим другарима. Фудбалски тим СК ЈУГ БОГДАН, је са Дулетом и његовом „беретком“, спреман за нову игру...

ЂОРЂЕ ВАСИЉЕВИЋ - ШАНДОР
Некако баш у то време када су Света и Душко били у зрелим фудбалским годинама, стасавао је један од највећих талената и асова трстеничког фудбала. Још као ђак са 15-16 година, није много журио на школске часове, па када му је мајка говорила ...пожури Ђорђе, закаснићеш, одговарао је ...има времена; а када је и то време истекло, причао је мајци: ...зашто сада да журим, па већ сам закаснио... и са књигама под мишку изјури из куће, али не у школу, него правац на игралиште и на лопту... Тако су почињали многи Трстеничани да играју лопту, правац из школске клупе, на пољанче испод школе. Једна од највећих фудбалских легенди Трстеника, популарни Шандор, био је свакако најбољи играч у периоду од 1950-1960 године. Одликовао се пре свега елеганцијом, техником и дугим пас-лоптама. Умео је из ничега да варкама направи шансу својим саиграчима, а како причају његове колеге са којима је играо, на терену је подсећао на „великог господина“. Тренери су знали, ако Шандор заигра, па онда се не прича о победи него–са колико голова ће се напунити мрежа противника. Причају нам (тада 1960-их) млађи играчи који су дошли са стране да играју за Трстеник: ...када се пође на утакмицу у недељу, ја као млади Београђанин, тек дошао у малу варош због посла, прочитам на плакату за најаву утакмице, исписано фломастером крупним словима „ИГРА И ШАНДОР“ ! Питао сам се одакле сада у Трстенику неки Мађар...? После пар недеља „грејања“ клупе, уђем у игру при крају, и играм са тим истим Шандором. Тек тада сам, примајући његове лопте, уз његове речи подршке у игри и гледајући како барата лоптом у својим најбољим фудбалским годинама, видео да играм са једним великим познаваоцем фудбалске игре, који игра у тако малом фудбалском граду...
(Присећа се тих дана Боба Миливојевић).

 

ЈАЋИМ ПЕШТЕРАЦ - КУШТРА
Можда су сви успеси трстеничког фудбала од 1950-1965 зависили, од често запостављеног дела тима, а то је чврста и сигурна одбрана. Звали су га и „бритка сабља“; без страхова, без респекта, чврст у дуелима, клизећи старт као косом; омиљена игра главом и то где други ни крампоне не стављају... Такав је био великан трстеничког шеснаестерца и њена задња линија одбране, кратко КУШТРА. Ако је ико волео више фудбал и игру лоптом на зеленој трави, то је био он. До последњих својих пензионерских дана је долазио на сваку утакмицу његових наследника. Веома је ретко да се у фудбалу генерације у подмладку угледају на неког одбрамбеног играча, али Трстеичани су имали свог идола из одбране, а касније су стасали у непрелазне играче: Џикац, Ђокан, Дуле, Зоки...
Није се популарни Куштра стидео да на утакмицу иде бициклом, а касније ни моторима, у које је био такође заљубљен. Добивши главну премију на лозу 1960-их, направио је нову кућу и одмах дотерао нови мотор од 175 кубика, популарну JAVU, коју је платио 475000, тадашњих динара (право мало богатство !).

За популарног Кулета, је везана и надалеко чувена фудбалска (али истинита) анегдота, која се прича у целој фудбалској Србији.
...Играјући куп утакмицу у Бачини, месту надомак Варварина, једну набачену лопту популарни Куштра избија, бековски, од противничког играча лопта се одбија далеко у оближњи кукуруз; била је дубока јесен, кукуруз сазрео, али и тикве ужутеле међу стабљикама. Радивоје Павловић-Радела, одлази у кукурузиште, жуту лопту „кедерку“ ставља иза леђа под дрес, а узима једну тикву величине лопте, брзо излази из кукуруза и виче: ...Куле твоја...! Куштра као и увек, бескомпромисан, храбро: ...Јаааа....! скок главом право на тикву; тиква се рспукла на делове, семенке лете по терену и Кулетовој густој коси... Општи смех и код играча и публике; судија уз громки смех, опомиње Павловића да ће бити искључен... утакмица се наставља тек после неколико минута...