Време распуста, заједно с мајком, обично смо проводили у селима, на путеваима и деоницама на којима је отац радио.  Одлазили смо, такође, у Врање, Владичин Хан, Врњачку Бању, али најчешће у Трстеник, где је живео мајчин брат Милентије Мента Костић, берберин, као и у село Милутовац, удаљено 18 километара од Трстеника, код мајчиног брата од стрица Милутина Костића.

Ујка Мента је имао берберницу у главној улици, преко пута хотела „Јадран“. Био је цењени берберин старог кова, који је за време Првог светског рата, боравећи неко време у Бизерти, научио да вади зубе и имао је комплет одговарајућих клешта, које је држао у зеленом кухињском креденцу. На врху креденца налазиле су се тегле с пијавицама које је стављао за врат пацијентима с високим крвним притиском, али искључиво онима које му је слао на „третман“ чувени трстенички лекар др Сава Станојевић. Тај поступак за снижавање крвног притиска био је коришћен у медицини на тадашњем нивоу њеног развоја. Ујак се снабдевао пијавицама тако што је у дугачким белим гаћама улазио у њему знане плићаке Западне Мораве, а када би довољно пијавица загризло кожу његових потколеница, ујак Мента би скинуо гаће и посувратио их заједно с пијавицама. Животињице су тако остајале заробљене у гаћама, чије би ногавице и појасни део били везани у чвор.

...Новине пишу о гневу немачког Рајха због свргавања владе Цветковић - Мачек, иако Симовићева влада није званично изјавила да не признаје Тројни пакт, потписан 25. марта. Немци су посебно озлојеђени због антинемачких демонстрација у Београду и демолирања просторија Немачког информационог бироа (Deutsch­es Nachrichten Btiro) у приземљу палате „Риунионе“ код споменика кнезу Михаилу.

После стишавања бунта од 27. марта, када се на улицама извикивало „Боље рат него пакт“, у граду почиње да се осећа узнемиреност, напетост и страх због гласина да ће Немачка објавити рат Југославији. На Универзитету престају предавања а наш интернат војних медицинара се распушта.

Сви питомци прелазе у зграду Болничке чете преко пута Интерната (на месту данашње Очне клинике Клиничког центра), где се уводи војнички режим.

...Тог јутра из правца Макиша су се зачуле детонације, а на небу појавили мрки облачићи и ескадриле немачких бомбардера. Овај груби сусрет са стварношћу у тренутку ме је освестио. Одједном сам се на јави суочио са сликама из ратних репортажа на биоскопском платну.

...Напола умивени и на брзину облачећи кошуље трчимо ка оближњем дубоком бетонском склоништу. Прво што ми је пало на памет када смо сели на клупе поређане дуж зидова склоништа било је: „Ето, почео је рат а нисам отишао да се јавим у јединицу, како нам је јуче било наложено. Могу да ме прогласе ратним бегунцем а онда зна се шта следује“.

Кажу да је први напад немачких авиона тога дана трајао сат и no а мени се чинило да никад неће престати. Дрхтао сам, што од страха а што од зиме, пошто сам на себи имао само кошуљу. За то време смењивала су се потмула брундања бомбардера који су свој терет истоваривали с велике висине, стравично завијање „штука“ које су, обрушавајући се испуштале свој смртоносни терет, као и љуљање склоништа од експлозија бомби палих у непосредној близини.

...Нашу колону су, међутим, још пре него што смо стигли до Вишеграда, заустављале разне немачке формације које смо успут сретали. Без обзира на документа којима смо располагали, одузимале су нам камионе тако да смо се, натрпани у два преостала једва некако докотрљали до Вишеграда. Ту смо сачекали „ћиру“ с отвореним теретним вагонима, који се из правца Сарајева кретао ка Београду. Седећи наслоњен на дашчану ограду вагона препуног војника и официра разних чинова и засипан повремено врелим зрнцима из густог дима локомотиве, размишљам колико је оправдано путовати до Београда a затим наставити за Нови Сад у коме више нису биле ни мајка ни сестра.

Одлучујем стога да сиђем у Чачку, одакле бих возом који саобраћа на релацији Чачак - Сталаћ отпутовао до Трстеника, у коме је живео мајчин једини преостали брат. Рачунао сам да ћу преко њега најлакше моћи да успоставим контакт са својима.

Негде поподне стижемо у Чачак а на супротном колосеку већ стоји постављен теретни воз за Сталаћ. Воз стаје, гледам према вагону насупрот мене и чини ми се да сањам: међу војницима који стоје наслоњени на ограду угледам оца и готово у истом тренутку он угледа мене. Прелазим у очев вагон. За мање од десет дана два пута се срећемо! Зар је могуће да нам је судбина толико наклоњена? Обојица смо узбуђени и срећни.

...Воз је кренуо према Краљеву где стижемо у сумрак. Наш вагон налазио се при крају композиције одакле примећујемо два Немца с машинкама с обе стране излаза из станице. Оцу ово озгледа сумњиво, те ми каже да не продужавамо до Трстеника, већ да изађемо из воза и пут наставимо пешице...

...У зору стижемо пред рампу на улазу у варошицу, на месту где почиње Стара чаршија. Међутим, ту на празном простору испред прве куће већ стоји десетак наших војника, који су раније путем или пругом пристигли, али и два Немца с пушкомитраљезима. Свима који наилазе командују „Auf die Wiese!“ (На ливаду!). Војници се много не опиру, јер је онима који су већ били дошли објашњено да ће ићи у „фелдкомандантуру", где ће свако добити „аусвајс“, с којим ће се слободно кретати. Када се око осам ујутро сакупило нас нешто више од стотинак, на команду Немаца кренули смо у варош према згради среза, у коме се налазила фелдкомандантура. Један Немац је ишао испред а други иза колоне. Дуга, развучена колона војника кренула је мирно средином улице. Могло је у том тренутку лако да се извуче из колоне и побегне, али никоме није падала на памет помисао о тој могућности.

Мој отац, који је већ једном ратовао, вероватно предосећајући нешто друго

на основу ранијег искуства, на једном погодном месту, готово ме је изгурао из колоне, рекавши да уђем у двориште куће поред које смо пролазили и тамо сачекам док неко не дође из ујакове породице и донесе ми цивилно одело.

У улици која је водила ка срезу налазила се ујакова бербеница и када је колона пролазила туда, ујак је, као и већина власника других радњи био изашао да види кога то Немци спроводе. Отац му је, спазивши га, рекао где се налазим и наставио према згради среза. Међутим, када је колона ушла у двориште, чекало их је изненађење. Наше војнике који су безбрижно ушли да добију „аусвајс“ сачекала је група немачких војника, која их је опколила и натерала да уђу у већ спремне камионе, којима су одмах наставили за Крушевац. У Крушевцу, у касарни у Бивољу, налазило се прихватно сабиралиште из кога су војници слани у заробљеничке логоре у Немачкој.

Ja сам, пак, да несрећа буде већа, ушао у кућу јединог фолксдојчера у целом Трстенику. Прво су ме пустили да уђем у подрум, али је власник ускоро почео да се премишља, рекавши ми како је незгодно да он, Немац, држи у кући скривеног југословенског војника и да би било боље да, као и други, одем и јавим се у фелдкомандантуру.

Међутим, после отприлике сат времена дошла је средња ујакова ћерка Јевросима - Роска с корпом у којој је било цивилно одело. Пресвукао сам се и захвалио Немцу, препустивши своју судбину у његове руке, пошто су се у тадашњем Трстенику с 1500 становника сви међусобно познавали. Роска ми је на путу до ујакове куће рекла да је отац одведен у Крушевац, а да о мајци и сестри још не знају ништа.

Ујна је с мога тегет питомачког шињела скинула еполете, тако да сам у њему могао да изгледам и као железничар, а блузу и еполете закопала у дворипггу. На тај начин поново сам постао цивил, а ујна је уклонила „материјалне доказе“ мог дванаестодневног „учешћа“ у Априлском рату.

Током десет дана, колико сам остао у Трстенику, Немац, о коме сам касније сазнао да је био ожењен Српкињом, примио славу и био муштерија у берберници мога ујака, није ме одао, на чему сам му захвалан. За то време ујна је два пута слала пакете оцу у Крушевац, које сам носио на позајмљеном бициклу. Приликом друге посете договорио сам се с оцем да отпутујем у Дивце, родно место пуковника Ерића, куда су се мајка и сестра, по очевој претпоставци, одвезле у једном од војних возила на чијој се маршрути налазило ово село, око девет километара испред Ваљева. Ерић је оцу, пре него што је шестог априла отпутовао за Београд да се јави у своје одредиште, обећао да ће у току дана послати војно возило да прими његову „сестру с ћерком“. To је Ерић заиста и учинио...