Dr Sava Stanojević

Dr Sava
Narodni lekar
Uspomene
Slajd
Filmovi

Dr Sava Stanojević rođen je 22. juna 1898. godine u Beogradu od oca Svetislava i majke Angeline. U patrijalhalnoj i visoko obrazovanoj porodici dobija uzorno vaspitanje i patriotski duh. Otac Svetislav, dipl. pravnik po struci, bio je profesor na Velikoj školi u Beogradu i jedno vreme u diplomatskoj službi, kao srpski konzul u Trstu i Bitolju. Prvi svetski rat zatekao je porodicu u Pirotu. Otac je bio na dužnosti višeg oficira sudske struke. A Savu, tada 17-o godišnjaka i gimnazijalca, kao dobrog poznavaoca francuskog jezika (u porodici je konverzacija bila na francuskom jeziku), načelnik okruga pirotskog određuje za tumača pri francuskoj vojno-lekarskoj misiji. Ubrzo zatim u jesen 1915. godine povlači se sa srpskom vojskom i francuskom vojnom misijom, put Kosova i po bespućima Albanije. Po studenoj zimi, snegu i bespuću sa oskudnom obućom i odećom, neprekidnim marševima danju i noću, mučen glađu do iscrpljenosti i opšte nemoći, najzad stiže sa trojicom lekara u Skadar. Posle zarobljavanja italijanskog broda od strane Austrougara, prevarom engleskog lekara da na brodu vlada kolera, brod biva pušten i oteran u italju, od luke do luke, koje ga nisu primale, pa se tako najzad obreo u Marseju. Tako su srpski ranjenici i bolesnici i deca posle privremenog zarobljavanja od Austrijanaca, došli do slobode u Francuskoj. Sava sa brojnom srpskom decom najpre bude iskrcan i zadržan u karantinu na ostrvu ispred Marseja, a zatim prebačen u Bastiju na Korzici. Dalji put bio je Nica, u kojoj je otvorena gimnazija za srpsku decu. Sa ocem Svetislavom koji je bio na Solunskom frontu dopisivao se. Ali ništa nije znao o majci koja je bila u okupiranoj Srbiji. (Majka Angelina bila je ćerka Save Grujića poznatog srpskog političara, predsednika srpske vlade, diplomate i generala). Sava je stalno čeznuo za majkom. Odista na intervenciju neutralne Španije, jednoga dana je i majka Angelina, iz porobljene Srbije, preko Švajcarske, stigla u Nicu. Sava je završio gimnaziju i položio ispit zrelosti u Nici 1919. godine, zatim je sa majkom Angelinom prešao u Pariz, gde se upisao na Medicinski fakultet. Ona se ubrzo vratila u zemlju jer je Prvi svetski rat bio završen.
Medicinske studije završio je 30. marta 1925. godine, na Medicinskom fakultetu u Parizu na Sorboni (diploma No 54-13 od 30. marta 1925. godine). Istom prilikom na Sorboni brani doktorsku tezu „Prilog proučavanja malarije u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca“. Lekarska diiloma nostrifikovana je u Beogradu, od strane Ministarstva zdravlja 1926. godine (br. 3056/26).
Sava se vraća u otadžbinu i prvo radno mesto lekara dobija u bolnici u Sarajevu,po potrebi službe prelazi za sreskog lekara u Drvaru 1926. godine, zatim sledi službovanje u više mesta po Srbiji: Dragačevo i Guča 1927. godine, bolnica Užice 1928. i 1929. godine, i Smederevo 1930. godine. Državni (stručni) ispit položio je 1929. godine. U Trstenik je raspoređen od Ministarstva zdravlja i stupa na dužnost 5. 02. 1931. godine. Od tada, pa do kraja radnog veka 31. 05. 1966. godine, a i dalje kao penzioner, radi i živi u Trsteniku, sa kraćim boravkom u Beogradu. Trstenik i okolina postaju njegova neraskidiva sudbina. Dečak, ratnik i sapatnik Albanske golgote, doktorant sa Sorbone, sin uglednog profesora i diplomate, više od 4 decenije neprekidno dežuran u maloj varoši na Moravi i desetine sela u okolini. Nikad dr Sava ne reče da je umoran, nikada ne reče „ne mogu i neću“. Svi bolesni pregledani, sva deca u školama pregledana i vakcinisana. Odlazi se u stan bolesnika u gradu i po selima, konjskim zapregama i pešice, bez obzira na vremenske prilike, danju, noću, uvek dr Sava stiže na vreme kod bolesnika i šalje na bolničko lečenje, kada je neophodno. A u bolnici često kažu: „Poslao te dr Sava na vreme“! Prolaze godine, a dr Sava je neumoran na svom lekarskom poslu. On nalazi vremena i za druženje sa svojim građanima i komšijama. Posećuje ih na proslavama, slavama, svadbama, krštenjima i u svakoj prilici raduje se sa njima. U nevolji i bolesti pomaže im. Daje im nadu i ohrabrenje. Bio je jednom rečju duša od čoveka i miljenik svojih građana.
– Dr Sava je lečio bez naknade. Neki pojedinci iz tadašnje vlasti zamerili su dr Savi i ovoj njegovoj nekoristoljubivosti i davali mu neku ideološku orijentaciju. On se pravdao rečima: „Šta da uzimam od onih koji nemaju ništa, zar da naplaćujem ženama čiji su muževi u zarobljeništvu? Kako bih im posle rata pogledao u oči?“ KUME, DOKTORE SAVO, SPASAVAJ. NAS ĆE NEMCI POBITI !
Doktor Sava se priseća Engleza lekara sa broda „Kening Albert“ i Hipokratove zakletve... „da i pod pretnjom, neću popustiti da se iskoriste moja medicinska znanja, suprotno zakonima humanosti i da u vršenju dužnosti prema bolesniku neće na mene uticati nikakvi obziri, vera, nacionalnost, rasa, politička ili klasna pripadnost.“
Savu su naročito poštovali i voleli trstenički Cigani (Romi), iz „Cigan male“. Svi su ga oslovljavali sa „kume doktore“. Ubrzo po dolasku Nemaca, Cigane je zahvatio strah jer su se bojali da će im fašisti sprovodeći teoriju rasne čistote izvršiti njihovo odvođenje u logore i fizičku likvidaciju. Opravdani strah postaje veći kada im je određeno da nose žute trake. Panika ih je sve zahvatila. Dolaze dr Savi i preklinju: „Kume spasavaj, nas će Nemci sve da pobiju nema nam spasa!“ Dr Sava se rastrže i u njemu se cepa humanističko i patriotsko osećanje prema čoveku, bez obzira na njihovu rasu i veroispovest. Oceća se nemoćnim, tražeći način kako da im pomogne. A onda dolazi i 14. oktobar 1942. godine. Stiže nemačka kaznena ekspedicija sa mnoštvom naoružanih vojnika i praznim kolima i više kamiona. Zaustavljaju se u Ciganskoj mali. Preplašeni i uzrujani Romi vide konačno svoj kraj! Osaonički romski kmet Rade Mitrović, sa nekoliko ljudi, kriomice od Nemaca dotrčao je kod dr Save. Pitaju njega: „Šta da radimo?“ Doktor Sava brzo razmišlja, šta može da učini, kako da nadmudri okrutne fašiste koji neće lako da odustanu od svoje namere. Priseća se u magnovenju, da je predhodnih dana dvoje Roma umrlo, jedan od starosti, a drugi od tuberkuloze. I kao da je predosećao skoru nesreću svojih sugrađana, on tada oba lica proglašava umrlim od pegavog tifusa. O tome pismeno obaveštava Higijenski zavod u Nišu i nemačku komandu u Kruševcu. To mu je bio povod da tada celo naselje stavi u karantin. Na ulazu u Trstenik, kod naselja Roma, stavlja tablu sa upozorenjem: „Achtung, Flechlieber !“ (Pažnja, pegavi tifus !). Naselje je ograđeno bodljikavom žicom, a kmetu sela Mitroviću naredio, da pazi da niko ne sme da izlazi van naselja. Istovremeno je dobavljen aparat za depedikulaciju, radi odstranjenja vaši. Ovo je obavio za nekoliko dana bolničar Mihailo iz Vrnjačke Banje. Od tada nije prošlo mnogo dana, dolaze već pomenuti Nemci, da bi pokupili Rome. Kamioni su se zaustavili pred žicom. Preplašeni Romi, okupili su se s druge strane žice. Njih oko 300 duša, odrasli i brojna deca. Lelek žena i piska plačuće dece, razlegao se niz ciganski potok i dalje prema Moravi. Nemački oficir, preko tumača, pita, ko je postavio ovu žicu i tablu sa obaveštenjem. „Doktor“ odgovorili su u glas Cigani. Dvojica Nemačkih oficira, od kojih jedan lekar dolaze u Trstenik kod doktora Save. U opštoj pometnji i strahu, većina meštana je za trenutak poverovala da ih je doktor Sava zaveo, da je izmislio tifus, samo da bi ih zadržao na okupu, dok ne dođu Nemci. I kada se doktor Sava pojavio, nastao je još veći lelek i vriska. Žene su kukale i klele: „Proklet bio, doktore Savo, što nas izdade Nemcima!“ Nemački oficir je ispitivao doktora: od kada traje epidemija, koliko je bilo smrtnih slučajeva, da li je sve to prijavljeno Nemačkoj komandi? Nemački oficir je sumnjičavo slušao njegove odgovore pa je doktor Sava strepeo da će se zajedno sa Ciganima i on naći na stratištu. Čak i kada je iz Nemačke komande stigao pozitivan odgovor, o epidemiji tifusa u Trsteniku, oficir još nije bio spreman da sve primi zdravo za gotovo. I na kraju ra pitao: „Kako vi smete da ulazite unutra?“ provokativno je zapitao doktora Savu. „Gospodine, ja to moram da činim“ odgovorio je doktor – „meni to nalaže lekarska dužnost.“ – Neka vas sve pomori pegavac! – odbrusio je oficir i komandovao vojnicima odlazak. Još šest meseci nakon toga, držao je doktor Sava Osaonicu u karantinu. Za to vreme, nisu se pojavili nikakvi znaci pegavca, niko nije bolovao, niko nije umro, a cigani su tada shvatili, šta je doktor Sava sa onom žicom i tablom hteo da postigne. Ali su ipak želeli da im to dr Sava lično kaže. Međutim ratne prilike zahtevale su da čuva tajnu. Istinu im je rekao tek posle oslobođenja. „DOKTOR SAVA NAŠA SLAVA!“ SEĆANJE ROMA NA 1942. GODINU I FILM „ZAHVALNOST“ Rat je završen u proleće 1945. godine. Ratna stradanja polako odlaze u zaborav, njih se više ne sećaju njihovi mlađi savremenici i deca onog vremena. Međutim, u naselju Roma u Osaonici, predgrađu Trstenika, dan kada se odlučivalo o opstanku ili uništenju, ostao je trajno obeležen, kao sudnji dan i novi život. Taj dan 14. oktobar 1942. godine, svake godine se slavi u čast njihovog spasitelja i „svetitelja“, doktora Save.
Praznično slavlje počinje od ranog jutra, kada se celom mahalom zaori vesela pesma i svirka. Potom se, svečano odeveni, osaonički Romi okupe i ulicama Trstenika krene vesela procesija. Na čelu povorke, umesto ikone Svetog Save, visoko uzdignuta, uramljenja i okićena velika fotografija doktora Save. A iza nje transparent: „Doktor Sava-naša slava!“ i zastave. A u starom fijakeru, okružen starim i mladim i njihovim veselim usklicima i ljubavlju, sedi slavljenik doktor Sava, sada prosedi starac blagog izraza sa osmehom na licu koji im otpozdravlja drhtavim rukama. Ranijih godina procesija se završava kod trsteničke crkve, gde je doktorova slika dočekivana kandilima. U poslednje vreme, običaj je malo izmenjen pa se ceremonija obavlja kod „Zapisa“, starog zavetnog hrasta kao o „Zavetini“. Omladina se veseli u kolu. Stari pričaju o prošlosti. Popodne je priredba. Na otvorenoj sceni igra se „mirakul“ pozorišni komad „Ciganski bal“ čiji su autori i protagonisti i tumači sami Romi Osaoničani. Oni tu igraju i sebe. Sami igraju i Nemce koji su došli da ih oteraju u smrt. Jedan od njih glumi i doktora Savu koji ih je na čudan način spasao od Nemaca. Obično, u toj glavnoj ulozi, nastupao je kao glavni glumac Mija Vujičić, predsednik Kulturno umetničkog i prosvetnog društva „Ivo Lola Ribar“ iz Osaonice. Radnja komada je, ustvari, interpretacija istinitog događaja iz 1942. godine. 0 tome šta se događalo u trsteničkoj Cigan maloj 1942. godine, kako je sreski lekar dr Sava Stanojević postao spasitelj trsteničkih cigana, pisano je više puta na prigodan i poetičan način i uglavnom u lokalnoj štampi. O ovom događaju snimljen je i dokumentarni film „Zahvalnost“, reditelja Jovana Rančića koji je prikazan i nagrađen na Festivalu dokumentarnog i kratkometražnog filma u Beogradu 1969. godine. I tako je doktor Sava, zbog pokazane hrabrosti i humanosti u ratnim godinama, postao legenda za života. A evo, šta je posle rata o ovom događaju i motivima, za spasavanje Cigana pričao doktor Sava:
„Kada su mi javili, da je došla kaznena ekspedicija da pokupi Cigane, i mada sam očekivao ovakvu Nemačku akciju, i uveo karantinske mere izolacije od zaraze, ponovo sam se setio lekara Engleza sa sanitetskog broda „Kenig Albert“ i odmah mi je bilo jasno kako da zaštitim Rome od namere Nemaca. Bojao sam se jedino da li ću to izvesti onako uverljivo kao Englez – lekar iz 1916. godine. On je sve to, zaista uradio spektakularno. Lekar i svo sanitetsko osoblje bilo je obučeno u zaštitnu odeću, predviđenu kod rada sa zaraznim bolesnicima. Nije dozvoljavao nikom ni da se primakne „bolesnicima“. Ja ne znam ime ovog lekara, osim da je bio Englez. Ovim rečima doktor Sava završava svoju priču, sećanja, na časnog lekara Engleza, a da je u onim davnim dramatičnim događajima njegovo ime njemu ostalo nepoznato... ** I eto jednog dela uspomena sa trsteničke kaldrme; objavljujemo ih zato, da ime još jednog lekara, velikana i humaniste, našeg trsteničanina, ne bude zaboravljeno. Da današnja i buduća mladost ove male varošice, ima šta da pamti, ali sa ponosom. Doktoru i narodnom lekaru, dr Savi Stanojeviću, njegovoj humanosti i patriotizmu, posvećujemo ove stranice. Dom zdravlja u Trsteniku danas nosi njegovo ime. – Izvor: dr Aleksandar Milićević, „DR SAVA STANOJEVIĆ, narodni lekar, humanista i patriota.“ Trstenik, 1998. god.