Uspomene

Dr Sava
Narodni lekar
Uspomene
Slajd
Filmovi

Milorad Mija Vujičić ...je rođen 14. marta 1935. godine u Trsteniku, od oca Radomira (muzičar iz Kruševca) i majke Natalije. Brak Mijinih roditelja se kratko održao, pa je odrastao i učio osnovnu školu kod majčinog oca u Vrbi. Tu je dočekao i završetak II Svetskog rata. Posle rata je išao u Industrijsku školu u Kraljevu. Po završetku škole dolazi u Trstenik kao KV električar i zapošljava se u Elektrodistribuciji Trstenik 1951. godine. Ima troje dece: dva sina (Radomir i Goran) i ćerku Slađanu. Najveća radost i zadovoljstvo su mu 6 unučića. Unuk je na 5-oj godini medicine u Beogradu (odličan student), jedan unuk u Berlinu završava Ekonomski fakultet-odsek menadžment, a drugi radi na berlinskom aerodromu u Lufthanzi. Velike deda Mijine mezimice su dve praunuke... A unuka u Beogradu je završila političke nauke, odsek diplomatija, trenutno je na master studijama. Sada penzioner, Mija se rado seća dana provedenih kao elektromonter i električar u Trsteniku. Kako sam kaže, „nema te bandere u Trsteniku i okolini na koju se ja nisam popeo, i koju nisam „uzjašio“ za vreme mog radnog veka kao električar; a bio sam i veoma aktivan kao društveno-politički radnik tog vremena, posebno na kulturnom i obrazovnom putu mojih Roma u Osaonici nadomak fabrike -Prva petoletka-.“ Odmah po dolasku u Trstenik Mija Vujičić okuplja muzičare i sa svojim prijateljima osnovao je Kultumo-prosvetno društvo „Ivo Lola Ribar“. Pokreće niz akcija za uređenje romskog naselja: asfaltiranje ulice, dovođenje vode, kanalizacije i uličnog osvetljenja. Zalaže se za rešavanje pitanja školovanja, zapošljavanja i stanovanja Roma.
Kao jedan od najzaslužnijih boraca za emancipaciju Roma izabran je za delegata Drugog svetskog kongresa Roma koji je održan u Ženevi aprila 1978. godine. Na tom kongresu Slobodana Berberskog tadašnjeg predsednika IRU, zamenio Jan Cibula, lekar iz Berna, a za počasnog predsednika izabran je slavni filmski glumac romskog porekla Jul Briner, koji je pomogao organizovanje kongresa sa deset hiljada dolara.
Mija je na tom kongresu izabran za člana Komicije za ratnu reparaciju, pa je od 1-6 decembra 1998. godine predstavljao Rome Srbije na Svetskoj konferenciji o holokaustu u Vašingtonu. Na toj konferenciji bili su prisutni delegati iz 45 zemalja. Konferencija je uspešno završena i obezbeđena su sredstva od milijardu i stopedeset miliona dolara za žrtve nacizma iz redova Roma. Drugog dana konferencije u Francuskoj ambasadi u Vašingtonu Mija Vujičić je ispričao dirljivu priču o spasavanju trsteničkih Roma od nemačke odmazde 1942. godinei herojskom delu doktora Save Stanojevića, a prikazan je i dokumentami film „Zahvalnost“ snimljen po tom događaju. Mija je učesnik i V svetskog kongresa Roma u Pragu koji je održan 2000. godine. Bio je i potpredsednik Matice Roma u bivšoj Jugoslaviji, a za izuzetan doprinos emancipaciji Roma, Svetska organizacija Roma mu je dodelila nagradu Oskar za životno delo. Trstenik – društveni i kultumi život između dva Svetska rata (izvod) Trstenik se geografski nalazi u centralnom delu Srbije na desnoj obali reke Zapadne, Morave; ne postoji pisani dokument kada je osnovan kao naselje - mesto. Prvo pominjanje sela nalazi se u povelji kojom je Knez Lazar 1381. poklonio Trstenik manastiru Ravanici. Postoje pisana dokumenta o Trsteniku počev od Srednjeg veka do današnjih dana među kojima je najvažniji onaj dokument, kojim je Knez Miloš naredio da se stara varošica Trstenik, premesti na sadašnju lokaciju 1832. godine sa namerom da postane novo sresko mesto. Na tom mestu se, sa onim delom gde se nalazilo, i dan danas nalazi popularno trsteničko predgrađe Cigan mala ili Stara čaršija u naselju Osaonica.
Do prvog Svetskog rata Trstenik se sporo razvijao, a njegov intezivniji razvoj nastaje između prvog i drugog Svetskog rata kada dolazi do naglog razvoja zanatstva, trgovine, ugostiteljaskih radnji, privatnih akcionarskih banaka, poljoprivrede i to naročito vinarstva, itd.
Kultumi život u varošici bio je prilično intezivan i pored malog broja stanovnika, i nepostojanja kulturnih institucija, osim pevačkog društva „Boško Jugović“ i četiri škole. Četvorogodišnje osnovne, trogodišnje građanske, trogodišnje zanatsko-trgovačke za šegrte i petogodišnje ženske zanatske, koje su pored obrazovne obavljale u manjem obimu i kulturne delatnosti. Imajući to u vidu može se reći da su mnogobrojne kafane pored svoje klasične finkcije da se u njima mušterijama poslužuje jelo i piće igrale istaknutu ulogu u društvenom i kulturnom životu tadašnje varošice. Pred početak Drugog svetskog rata u Trsteniku su postojala dva hotela: Topalović i Jadran i još 26 običnih, većih ili manjih kafana. Neke od njih nosile su nazive svojih vlasnika, dok su druge imale nazive po ugledu na druge varoši i gradove. Pored spomenutih „Topalović“ i „Jadrana“ bile su i sledeće kafane: Makedonija, kafana Jadran, Kasina, Takovo, Proleće, Gradištanac, Gruža, Bosna, Levač, Balkan, Evropa, Hajduk Veljko i London. Neke kafane imale su veliko dvorište, štale za isprezanje i smeštaj konja, goveda i kola. S' obzirom da su ljudi iz sela svakodnevno, a najviše subotom, kada je bio glavni pijačni dan, kao i za tri godišnja vašara volovskim kolima, čezama i fijakerima dolazili u varošicu radi privatnih poslova, prodaje i kupovine. Kafane su se po pravilu otvarale u 5 ili 6 sati ujutro u zavisnosti od godišnjeg doba, a zatvarale se kasno uveče. Prve jutarnje laste u kafanama bile su one mušterije koje su imale naviku da radni, nedeljni i praznični dan počnu slatkom, običnom ili gorkom kafom i jakom ljutom rakijom prepečenicom.
Kafedžije su znale sve te rano-ranioce, pa ako neko nije ujutru došao, oni su znali, ili da je bolestan ili ga je snašla neka druga nevolja i muka. Bio je tada jedan ustaljeni običaj da neki trgovci i zanatlije poruče po svojim šegrtima da im kafadžije ili njihovi pomoćnici donose u specijalnoj posudi kafu i piće po želji u njihovoj radnji. U mnogim kafanama mušterije su po čitav dan čitale dnevne novine koje su bile zakačene na specijalne držače, a te novine su kupovale kafedžije, da bi na taj način privlačili da u toku dana imaju više mušterija. Takođe je bio ustaljen i običaj da kafadžije uz meku rakiju - šljivovicu besplatno služe pečenu papriku, parče krastavca, parče paradajza ili struk belog i cmog luka, jer uz takvo meze mušterije piju više rakije pa je i dnevni pazar bio mnogo veći. Mnogi zanatski i trgovački radnici kao i činovnici koji su bili neoženjeni, stalno su se hranili u tim kafanama, oni su nazivani abonircima i često su se hranili na veresiju i plaćali hranu kada prime platu o čemu su kafedžije uredno vodile svoje knjige. Bio je posebno slikovit i karakterističan običaj da se u prolećnim, letnjim i jesenjim danima, subotom kada je glavni pijačni i pazarni dan kao i tri puta godišnje u dane vašara pred svim kafanama prodaje na panju praseće, jagnjeće i jareće pečenje, posle koga se pilo vino i pivo, pa su takvi dani bili veoma berićetni za kafedžije što se tiče većeg pazara. U više kafana u zimskim mesecima održavane su razne zabave, doček pravoslavne Nove godine, zabave trgovačke, zanatlijske, ciganske, Kola srpskih sestara, učiteljske, Crvenog krsta i druge. Bio je običaj da se na te zabave od kuće donosi za jelo suvo meso i razni sitni kolači, pa i poneka torta. Takođe je bio i običaj da neke imućnije kafedžije ispeku velike i sočne krofne, koje posle besplatno dele mušterijama, učesnicima zabave. Na tim zabavama svirale su ciganske muzike i uz lepe melodije - pesme igranje narodnih kola i tzv. okretnih igara zabavljalo se i ostajalo do zore i do jutra. U kafani „Topalović“, svake godine održavani su Svetosavske đačke priredbe sa pozorišnim komadima, prigodnim recitacijama i pesmama, posle koje su đački roditelji, učitelji i drugi građani ostajali na Svetosavskoj zabavi uz muziku, pesmu i igru do kasno u noć. Takođe u ovoj kafani u nedeljnim danima za omladinu su priređivane igranke, posle podne i uveče pod nazivom „Matine“ i „Dansing“. Na tim igrankama ređe su se igrala narodna kola a više takozvane okretne igre, tango, šlofoks, fokstrot, valcer, englišvalcer i druge nove modernije igre.
Često su devojkama dolazile na igranke i njihove majke pa su se mladići prvo klanjali njihovim majkama, a zatim devojkama i molili devojke da igraju a posle igre ispraćali su devojke do njihovih stolova i uz naklon zahvaljivali se devojkama i njihovim majkama.
U letnjim mesecima za posetioce kafane „Topalović“ svirala je odabrana muzika i pevala je jedna ili dve pevačice. A oni koji nisu imali mesta da sednu, naročito mladići i devojke, stajali su na obližnjim trotoarima i slušali muziku i pevačice.
Trstenik pre Drugog svetskog rata nije imao namensku bioskopsku salu, već su u sali kafane „Jadran“, povremeno prikazivani nemi filmovi, a publika je sedela na stolicama pored stolova. Posebno je ostalo u sećanju zauvek svih tadašnjih posetilaca bioskopskih predstava, da je na zgradi kafane „Jadran“ bila montirana jedna sirena koja je svojim zvukom obaveštavala građane da će kroz nekoliko minuta početi prikazivanje filma. Posebno zadovoljstvo u društvenom životu i mladih i starih bio je korzo. Kaldrmom jednim delom glavne ulice (od stare gimnazije „Sveti Sava“ do „Vasinog placa“ (kasnije nazvanog „Partizanovo igralište“), a zatim drugom ulicom do mosta na Moravi. Na korzou na tom lepom i nezaboravnom šetalištu, mladi i stariji vodili su lepe i prijatne razgovore. Mladi su se više međusobno upoznavali. Tu se počinjalo sa „kibicovanjem“ i simpatijama koje su se pretvarale često u lepe nežne ljubavi. Samo je jedno bilo nedopustivo, a to je, da ljubavni parovi pređu most i odu u pomračinu pored Morave, jer ako bi ih neko video da to čine, ni cela Morava ne bi mogla da opere sva ogovaranja koja su ih čekala sutradan po varošici, pa i za duže vreme. Specifičan oblik društvenog i kultumog života imalo je često sviranje na gitari i violini posebno u Cigan maloj, pevanje starogradskih pesama mladića u berbemicama, koje preko nedelje nisu imale previše posla, a subotom su imale najviše posla s' obzirom da su se njihove mušterije tada najviše brijale, podšišivale i šišale, a i tada je kao i danas bio „pijačni dan“. Ako se ovoj mojoj kratkoj priči o kulturnom i društvenom životu u varošici Trsteniku u godinama između dva svetska rata, kada se svemu tome dodaju i svadbena veselja u kafanama i dvorištima i razne verske proslave, kao i nedeljom sačekivanje i ispraćanje vozova na železničkoj stanici u letnjem periodu, slušaoci divne i poštovane emisije „Kod dva bela goluba“, mogu da steknu makar približan utisak kako se nekada odvijao život u jednoj varošici u centru i srcu Srbije – u mom Trsteniku... – Izvor: dr Aleksandar Milićević, „DR SAVA STANOJEVIĆ, narodni lekar, humanista i patriota.“ Trstenik, 1998. god. Istorija medicine, farmacije, veterine... Zaječar, 2013; Jelena Vukčević istoričar, „Dr Sava Stanojević humanista i patriota“.

Desimir Desko Popović, 1998. (Opširnije)