Податке о раду резервне војне болнице у Трстенику дао је каснији примаријус др Б. Ђорђевић, који је у Трстеник стигао као избеглица из Београда. Иако непунолетан, одмах се пријавио за добровољног болничара и „почео да учи како се превијају рањеници. Тако сам ступио у редове ондашње последње одбране [младих] и дошао до саме ивице ондашњег ратног вртлога“, пише Ђорђевић. „Болница је била пуна рањеника. Управник болнице [др Димитрије Милић, иначе хирург] и [још] један лекар вршио је операције непрекидно дању и ноћу. Брзо сам научио да мењам завоје рањеницима. Број добровољних болничара стално се повећавао. Било је као у кошници. Тискали смо се око рањеника и свако се сналазио како је најбоље знао и умео.“

Са једног дела дринског ратишта рањеници су од Ужица санитетским возовима стизали до Врњачке Бање и Трстеника. У одмаклој фази Колубарске битке (када се није могла користити поменута пруга узаног колосека Ваљево - Младеновац), рањеници су сточним запрегама данима вожени до најближе болнице или железничке станице, а одатле на одредиште. Све болнице биле су препуне.

Превожење тешких рањеника вршено је и сточним запрегама. Тада је за импровизовани смештај рањеника почео да се користи скоро сваки иоле погодан простор. У Трстенику је за те сврхе узета и „последња кафана“.

Од краја 1914. српски народ и његову војску морило је ново велико зло стравична епидемија пегавог тифуса. У Србији су домаћи војници спорадично оболевали и умирали од ове опаке заразне болести од почетка Првог светског рата, али се болест налазила под контролом.

Бежећи из Србије, непријатељска армија је оставила за собом велики број тифусара и оних који су се налазили у фази инкубације болести He знајући тачно да болест преносе беле ваши, цивилне и војне власти Србије су својим поступцима припомогле да се она распростре по целој земљи и прерасте у епидемију најширих размера. У другој фази Колубарске битке од почетка до средине децембра 1914. српска војска је у северозападној Србији заробила десетине хиљада непријатељских војника, међу којима се налазио велики број болесника (па и оних од пегавог тифуса) и рањеника (препуне болнице у Ваљеву). Заробљеници су возовима или у маршевским колонама пребацивани у Македонију, на Космет, у долине Јужне и Западне Мораве и у друге крајеве Србије. Са здравима су стизали и оболели од пегавца. Тако је зараза проширена. На другој страни, све болнице у Србији биле су већ преоптерећене великим бројем рањеника и болесника. Поред пегавца у Србији су харали трбушни тифус, колера, дифтерија (гушобоља), дизентерија, туберкулоза, шарлах, срдобоља, велике богиње („велике красте“) и друге, у оно време, смртоносне болести. Право је чудо што нека од тих тешких заразних болести није добила размере харајуће епидемије пегавог тифуса! У епидемији пегавог тифуса и на ратишту страдала је трећина српског медицинског особља, што је тешку здравствену ситуацију учинило катастрофалном. Окупатори су нешто касније забележили да су у неким српским болницама од пегавог тифуса оболели скоро сви здравствени радници, од којих је половина умрла, те о пристиглим болесницима и рањеницима није имао ко да се стара. Понегде су несвршени студенти медицине долазили на чело болница. Србија се налазила у критичној ситуацији - на рубу пропасти. Борила се за голо преживљавање. У резервној војној болници у Трстенику од пегавца су умрла 63 болесника (39 заробљеника - 61,90% од свих умрлих од пегавца, 8 војника родом из среза Трстеничког и 16 из осталих делова Србије).

Међутим, лечење рањеника је, из поменутих разлога, бивало све лошије, а смртност све већа. Број лекара се није повећавао. Напротив. Смрт (епидемија) се ширила и масовно косила не само војнике него, видели смо, и медицинско особље, а затим грађанска лица и избеглице. Умирала су и деца. Звона на цркви у Трстенику свакодневно су звонила и оглашавала умирање. Црни барјаци на кућама, симбол жалости за погинулим или умрлим одраслим мушким укућанима, све су се више умножавали.

Већ из онога што смо досад изложили, види се да су друга половина и 1915. година представљале трагедију српског народа и да нису случајно сматране „временом смрти“. Епидемија је узимала данак у људским животима и од цивилног становништва. Није сачуван ниједан писани извор о боловању и умирању сеоског становништва трстеничког краја од пегавог тифуса - само оно што садрже протоколи умрлих појединих цркава. Од отпочињања ратних операција крајем јула 1914. па до краја те године, на територији цркве у Трстенику регистровано је много смртних случајева од различитих болести, а нарочито од тешких заразних. Први смртни случај од пегавог тифуса на подручју цркве у Трстенику регистрован је 4. (17) октобра 1914, у резервној војној болници (умро је српски војник), а затим је болест брзо почела да добија све шире размере. До маја 1915, када је болест почела постепено да јењава, само на подручју трстеничке цркве од пегавца је умрло 325 особа.

До сада нико није поменуо да су у резервним војним болницама у Трстенику и Врњачкој Бањи, упоредо са српским рањеницима и болесницима, лечени и заробљени аустроугарски рањеници и болесници. Они су у свему делили злу судбину сабраће Срба. У Трстенику их је од краја прве декаде децембра 1914. до средине јула 1915. умрло 47 (54,76% од укупног броја умрлих). По народности су најчешће били Чеси, а затим Хрвати, Срби, Немци, Мађари, Словаци, Словенци и Пољаци. Међу умрлима нема муслимана. Далеко најчешћи узрок смрти код свих страдалих (када је убележаван) био је пегави тифус. У црквеним књигама (летописима) у Трстенику из тог периода, наведени су подаци о умрлима.

У јесен 1915. Трстеник је био боље снабдевен различитом индустријском робом и прехрамбеним производима него Врњачка Бања. Узрок томе могла је да буде чињеница што се у Бањи налазио већи број избеглица, па се свака роба брже распродавала. Али и чињеница да су трстенички трговци били веома способни, са доста познаника по целој Србији, као и то да су имали своје радње и у Врњачкој Бањи коју су и сами у великој мери изградили. Становници Врњачке Бање су користили доласке у Трстеник да у тамошњим дућанима купе робу које није било код њих.

Географске и саобраћајне предности Западно-моравске долине у ратом притиснутој Србији долазиле су до изражаја и 1915. године, а нарочито последњих месец дана њене државне независности. После пада Београда 10. октобра, релативно брзог напредовања непријатеља са севера и напада бугарске армије на Србију са истока, многа државна добра су из делова Србије са десне стране Јужне и Велике Мораве усмерена према Западном Поморављу. У магацинима фабрике шећера у Ћуприји налазиле су се велике количине шећера. Пред предстојеће напуштање места наређено је да се све то пребаци у Трстеник...

 

** Референца: др Т. Миленковић, „Трстеник и околина у Првом светском рату (1914-1918)“; страна (15-35).

И друга државна добра (не само потрошна) усмеравана су ка Западном Поморављу, тако да је овај део земље привремено постао централно складиште Србије. Када су бугарске јединице почеле брзо да се приближавају Нишу, из њега су, између осталог, на брзину евакуисане неке државне архиве. Из архиве Министарства спољних послова издвојена је најважнија документација и она је даље пратила Министарство. Све остало је превезено у манастир Љубосгињу код Трстеника и сакривено у манастирским конадима. Процена је била да се манастир не налази на важним саобраћајницама (заклоњен је) и да ће окупатори имати респекта према манастиру, као важној верској институцији, да неће вршити преметачине и да архиву неће пронаћи. Све су се претпоставке показале нетачним.

Изложене констатације не треба генерализовати. Народна банка Србије напустила је долину Западне Мораве. До 14. новембра утоварена су у воз сва важнија банчина добра из Крушевца и Ниша и композиција је кренула на југ према Солуну. Кроз Врање је прошла ноћу између 15. и 16. октобра, само неколико часова пре него што су бугарске трупе заузеле ово место и прекинуле саобраћајну жилу куцавицу Србије, пругу Београд - Скопље - Солун. Транспорт је стигао у Солун 17. октобра. Али, пошто ни северна Грчка није била сасвим безбедна од могућег напада трупа Централних сила, банчине вредности су 19. децембра 1916. утоварене на један француски торпиљер и пребачене у Марсеј у Француској. Тамо је Банка остала до краја Првог светског рата.

Према попису становништва у Србији с краја 1910. године, последњем попису пред Први светски рат, Трстеник је имао 1.371 житеља. Подаци окупационих власти из марта 1916. говоре да се овде крајем октобра 1915, пред окупацију града, затекло 2.200 избеглица, тј. бегунаца је било такорећи двоструко више него мештана. Није познато колико је избеглица доспело у равничарска села Трстеничког среза, али се оправдано може претпоставити да их је крајем октобра 1915, када се егзодус налазио на врхунцу, било више хиљада.

Од почетка рата аустроугарски авиони су крстарили српским небом, извиђали, митраљирали и бомбардовали одабране циљеве, не наносећи већу штету, али стално узнемиравајући. Средином 1915. придружила им се авијација Немачке. Ти летови су се умножавали одмицањем лета и приближавањем почетка нове инвазије на Србију. Један такав напад десио се 30. септембра 1915. по лепом и топлом времену. Седам немачких авиона је бомбардовало поменуте циљеве бацивши 45 бомби (тешких 5 и 10 кг). Међутим, овога пута нису прошли некажњено. Крагујевац је бранила релативно снажна противаеропланска одбрана. Један авион је оборен импровизованим противавионским пољским топом са ватреног положаја на Метином брду изнад ВТЗ. Нишанџија на топу био је редов Радоје-Рака Љутовац (1887-1968), родом из села Пољне у ондашњем Трстеничком срезу. Авион је пао у град, близу стана врховног команданта српске војске регента Александра Карађорђевића. Том приликом су погинули пилот авиона капетан фон Шефер и официрски приправник Ото Киш. У бомбардовању је страдало 5 српских цивила, a 10 их је рањено. За овај подвиг Љутовац је одликован Карађорђевом звездом са мачевима и унапређен у чин каплара. Пред избијање Првог светског рата Љутовац је био млад трговац (27 година) у Трстенику. Важио је за друштвеног и доброг човека. Волео је лагодан живот, кафане, музику, лепе певачице, дуге седељке, а нарочито све врсте коцке: рулет, покер, барбут, санс, преферанс, канасту и др. Када је пошао у рат (био је артиљерац Прве допунске батерије артиљеријског пука 7„Танаско Рајић“.

Главни удар немачке и аустроугарске војске октобра 1915. године је ишао долином Велике Мораве, куда је надирала Немачка 2. армија. Ту је било најкритичније. На тај део фронта је са истока хитно пребачена Шумадијска дивизија I позива, чиме је још више ослабљен фронт према Бугарској. Бранила је сектор од Мораве до Београда. Десетог октобра је пао Београд. После месец дана свакодневних крвавих борби главнина српске војске се до 6. новембра повукла на десну обалу Западне Мораве, тј. и у околину Трстеника. Ту се спремала да пружи јак отпор надирућем непријатељу. Изграђена су извесна утврђења и отпорне тачке. Међутим, немачке трупе су изненадним препадом заузеле Крушевац са десне стране Западне Мораве, после чега одбрана на Морави није имала сврхе и српска војска је продужила да се повлачи према Косову главним правцима уз долину Ибра и кроз Јанкову клисуру у Јастрепцу, водећи успут мање одступне борбе, да би успорила напредовање непријатеља и тиме омогућила себи и избеглицама повлачење према југу. Иначе, Шумадијска дивизија I позива је одступала правцем Рековац - Крушевац - Јанкова клисура - Куршумлија - Преполац. Српска војска није могла успешно да се одупре удруженим аустромађарским и немачким снагама, а после уласка и Бугарске на њиховој страни, о неком новом Церу и Колубари није могло да буде ни говора. Српска Врховна команда је непрекидно очекивала да ће јој у помоћ притећи савезници из правца Солуна, али та помоћ никада није стигла. Морала је да се ослони само на сопствене снаге, а оне су се брзо топиле.

Долина Западне Мораве постала је у јесен 1915. веома важна саобраћајница. Возовима ка Краљеву дневно је пролазило особље појединих државних надлештава из Ниша. Пролазила је и војска од Краљева према Крушевцу и обратно. Само се Штаб Дунавске дивизијске области задржао неко време у Трстенику. Кроз ово место су 1. новембра, на путу од Крушевца према Краљеву, прошла нека одељења српске Врховне команде. Сутрадан је на аугомобилу, без икакве пратње, прошао и војвода Радомир Путник, начелник Врховне команде. Коначно, 3. новембра је истим правцем у аутомобилу прошао и регент Александар. Сви су журили према Краљеву, Ибарској долини и Рашки. Исте колоне су се као реке сливале у Краљево са севера из Груже и са запада из правца Чачка и Мрчајеваца, да би се улиле у долину Ибра. Међутим пут у клисурама Ибра био је тесан да прими народ на путу за Драч и Крф.

 

** Референца: др Т. Миленковић, „Трстеник и околина у Првом светском рату (1914-1918)“; страна (45-82).

Највећи део Трстеничког среза окупирала је аустроугарска војска која је дошла директно са севера преко манастира Љубостиње. Она је прво прошла кроз Горњи и Доњи Дубич. Улазак војске у манастир Љубостињу кратко је описао његов игуман Севастијан Путник. Он каже: „Непријатељ је дошао у овај манастир 24. октобра [6. новембра 1915.] око 2 сата по подне. Прво је дошла 57. аустроугарска дивизија. Братство је одмах отерано у ропство, а манастир и све имање сасвим опљачкано.“

Дана 6. новембра 1915. после подне, преко гвозденог моста на Морави са њене леве стране у Трстеник је прешло неколико војника из Тимочке дивизије другог позива. Они су потврдили да је непријатељска војска из Левча, преко Горњег и Доњег Дубича, већ дошла до манастира Љубостиње и заузела га. Били су то делови аустроугарског 8. корпуса. Српске заштитнице су се налазиле у пољу између моста и села Грабовца. У згради трстеничке општине, којој је на челу као председник стајао угледни месни трговац Васа Анђелковић, састали су се председник, преостали кметови и општински одборници, угледнији грађани и неке избеглице. Већало се шта да се чини? Блиска окупација је схватана као неминовност. Тражио се пут како да до тога дође уз најмању штету. Видели смо да се српска војска спремала да на десној страни Западне Мораве пружи одлучан отпор надирућем непријатељу. За потребе одбране на тој страни реке и по северном ободу Трстеника изграђена су извесна утврђења и тачке отпора. Међутим, ситуација се изненада променила, српска војска је без борбе напустила припремљени појас одбране и утврђења су остала празна. Непријатељ то није знао. Претила је опасност да његова артиљерија отвори ватру по празним утврђењима и да при том страда Трстеник и његово становништво. Да би се то избегло, најстарији присутни, 70-годишњи избеглица Стево Чутурило је предложио, а остали прихватили, да се изабере одбор од 12 чланова (талаца), „који ће изаћи пред непријатеља и обавестити га да у вароши и у утврђењима нема ниједног оружаног човека, те према томе да је варош отворена и по међународном праву не сме се бомбардовати, а за истинитост свега овога јемчи дванаесторица присугних талаца.“ На чело одбора (талаца) изабран је Стево Чутурило. После проласка кроз Трстеник поменуте групе српских војника у варошици је наступило мучно затишје, испуњено очекивањем непријатеља, стрепњом и страхом од неизвесности. Улице су опустеле. Виђао се само по неки војник из јединице која је била задужена да мост дигне у ваздух.

Мост је већ био миниран, а официр који је имао да изврши „егзекуцију“ налазио се у кући свештеника Јаћовића у непосредној близини моста. У очекивању наступајућих језивих догађаја време се отегло. Тек око 22 сата у пољу према Грабовцу са леве стране моста запраштале су пушке. Пушкарање је трајало непун сат. За то време заштитница српске војске је прелазила преко моста на десну страну Мораве. За њом је наступао непријатељ. Када је и последњи српски војник прешао преко моста, Трстеник је одједном обасјала јарка светлост, „као кад би севнула снажна муња“, а затим се проломила страховита експлозија. Куће су се затресле из темеља, многи прозори су попуцали, а разбијено стакло се сручило. (Ова казивања из 1915. потпуно су слична ракетирању моста из 1999. године, која су добро урезана у сећање многих данашњих Трстеничана). Активиран експлозив испод моста уништио је онај лук што  се налазио са трстеничке стране, а срушио и онај лук што  се налазио са грабовачке стране.

Неколико тренутака затим непријатељ је из два топа, постављена на брду више села Грабовца, испалио више граната на супротну страну Мораве, на брда изнад села Чаира, мислећи да се ту задржала српска војска. Међутим, она се већ налазила на пyтy према александровачкој Жупи, тако да гранате у Чаирима нису причиниле озбиљнију штету. Међутим, у суседним Оџацима од њих је „у свом дворишту“ погинула 19-годишња девојка Наталија Филиповић. Ноћ је била ведра као дан, „а небо начичкано милионима звезда“, испод којих су се оцртавале светле бразде што су их остављале путање граната, чије су експлозије заглушивале уши. „Још неколико тренутака па се и то утишало. Завладала је мртва тишина. Нигде се није чула ни жива душа!“

Сутрадан, 7. новембра 1915. Трстеник је освануо „окићен“ белим заставама у знак предаје! Велика бела застава је истакнута и на највишој и највидљивијој тачки Трстеника, на цркви - њеној звонари! Поново је грунуло неколико експлозија граната у брдима изнад Чаира. Јуче изабрани 12-о члани одбор (таоци), са белом заставом на челу, изашао је на обалу реке, тако да га непријатељ лако уочи. Упитани су шта хоће? Одговорили су да желе да буду саслушани! „Утом се одвоји од њих један официр, са три војника, белом заставом и трубачем. Седоше у чамац и превезоше се к нама“. На поновљено питање официра шта желе, одговорили су да желе да им саопште „да у вароши као ни у угврђењима нема ни једног оружаног војника и како су грађани једногласно решили да се мирно предамо и према законима власти покоримо.“ Предат му је списак са именима и својеручним потписима 12 талаца који су својим животима јемчили „за ред и мир“. Приликом представљања чланова одбора (талаца) непријатељском изасланству и обрнуто, испоставило се да је пристигли аустроугарски официр резервни капетан (или поручник?) Стратимировић родом из Новог Сада и да је рођени унук Ђорђа Стратимировића (1823-1908), бившег генерала аустријске војске српског порекла. Генерал je, између осталог, учествовао у аустроугарским дипломатским мисијама у Србији и Црној Гори и у Српско-турском рату 1877-1878. године, по чему је у Србији био највише запамћен.

Убрзо за Стратимировићем са грабовачке стране (лева страна Западне Мораве), у чамцу је прешло у Трстеник неколико аустроугарских војника и подофицира, да изврше припреме за масовнији прелазак своје војске. Тај датум је дан окупације Трстеника у Првом светском рату, 7. новембар 1915. Тек 8. новембра нешто више непријатељских трупа прешло је на сплавовима у варошицу и разместило се по њој. Други део трупа продужио је наступање уз и низ Мораву. И већ те прве ноћи окупације неколико кућа и дућана освануло је обијено и опљачкано. Био је то први опипљиви доказ „да нам је непријатељ дошао у госте...“

Окупаторска војска која је 8. новембра и наредних дана ушла у Трстеник, није се ту трајно задржала, већ је главнином продужила да гони српске јединице према Крушевцу и александровачкој Жупи. „У Трстенику је остао само мањи део истих ради поседнућа овога краја и успостављања власти“. Они су имали посебну мензу („менажу“) у делу простране куће месног трговца Милосава Мирића. Захваљујући „Успоменама“ Боже Маршићанина, који је цео период окупације провео у Трстенику и о томе у току самих збивања доста опширно и документовано дневно бележио значајније догађаје, упознати смо са успостављањем окупационе власти у Трстенику и каснијим њеним функционисањем, боље него у било ком другом месту у Србији.

 

** Референца: др Т. Миленковић, „Трстеник и околина у Првом светском рату (1914-1918)“; страна (45-82).

Сви странци који су видели српску војску приликом искрцавања на Крфу мислили су да се она никада више неће опоравити и да од ње не може постати реална борбена снага. Међутим, преварили су се. Рано пролеће, блага острвска клима, медицински надзор и одговарајућа исхрана довели су до брзог и чудесног опоравка српске војске. Физички опоравак је пратило морално оздрављење. На основу споразума српске Владе са западним савезницима из марта 1916, Француска и Велика Британија су преузеле „целокупно издржавање српске војске“ (исхрана, одевање, снабдевање оружјем, муницијом и осталим ратним материјалом). Договор је у потпуности испуњен и српска војска је поново постала војска. Међутим, она је била више него преполовљена (када је започела тзв.  Макензенова офанзива, имала је 563.181 борца; на Космет је стигло 300.000, у Албанију 220.000, а на Крф се искрцало само око 150.000 војника и официра). Због смањеног бројног стања морала је да буде темељно реорганизована. Смањен је број дивизија и укинута подела по позивима. Од Шумадијске дивизије првог и другог позива формирана је једна – Шумадијска дивизија, у саставу Друге армије.

Од марта до средине маја 1916. око 130.000 српских војника превезено је са острва Крфа на грчко полуострво Халкидики (југоисточно од Солуна). Ту је обављена преобука, преоружавање и увежбавање са новим оружјем. Крајем јуна 1916. српске армије су изашле на Солунски фронт. Команда Солунског фронта планирала је да 20. августа започне офанзиву, али су Бугари три дана раније извршили снажне нападе на развучене положаје Треће армије и потисли је.

У крвавим борбама бугарска офанзива је заустављена, а Срби су кренули у противнапад. Шумадијска дивизија је нападала на правцу Добро поље - Ветерник - Соко. На сваком од ових положаја вођене су огорчене борбе, у којима су Бугари прво заустављени, а затим враћени. Дринска дивизија је, после 19 дана крвавих борби, заузела Кајмакчалан (30. септембра). Максимално се напрежући српске снаге су напредовале 40 километара на север и, заједно са Французима и Русима, заузеле Битољ 19. новембра 1916. године. Ту је фронт стабилизован. Победе су скупо плаћене. Српске армије су изгубиле 1.209 официра и 31.432 подофицира и војника (мртвих, рањених и несталих). Велики губици и за многобројније армије, са могућношћу попуњавања, а за српску војску, такорећи без резерви, то су били ненадокнадиви губици! Српска команда морала је да изврши нову реорганизацију српске војске. Укинута је Трећа армија, расформирани су четврти дивизијски пукови, четврти батаљони у пуковима и четврте чете у батаљонима; уведена су оруђа и оружја веће ватрене моћи. Шумадијска дивизија је остала у саставу Друге армије, под командом војводе Степе Степановића. Фронт српске војске је скраћен. Команда српске војске је учинила нов напор да попуни своје проређене редове. У позадини (у Солуну и на Крфу) мобилисани су и упућени на фронт сви који су могли да носе оружје. Тамо су одлазили сви прездравили болесници и рањеници са Крфа и из северне Африке. Стизали су добровољци из Америке и Русије, тако да је српска војска 1917. поново имала 140.000 бораца. Изузимајући мајску офанзиву, година 1917. прошла је у позиционом, рововском ратовању. Те године је српска војска изгубила 156 официра и 4.075 подофицира и војника. Уследиле су релативно дуге припреме за пробој солунског фронта. Главни удар је требало да изврши Друга српска армија под командом Степе Степановића, ојачана са две француске колонијалне дивизије. Према плану српске Врховне команде (Живојин Мишић) 14. септембра 1918. је почела снажна артиљеријска припрема, која је разорила бугарске предње положаје. Сутрадан, 15. септембра у 5,30 h кренула је пешадија. Напад две француске дивизије на предвиђеном главном правцу наступања Бугари су зауставили. На помоћном правцу Први батаљон 12. пешадијског пука „Цар Лазар“ (,,Чарапани“) Шумадијске дивизије, муњевито је кренуо у напад и у незадрживом јуришу пробио први бугарски положај, избио у бок бугарских снага на Ветернику и са 11. пешадијским пуком „Карађорђе“ (Крагујевчани) заузео Ветерник и бугарске положаје.

 До 19. септембра српска војска је завршила пробој Солунског фронта, избила на Вардар код Градског, пресекла бугарске армије на пола и довела их у безизлазан положај. После десет дана Друга армија се налазила на границама Бугарске, 29. септембра ослобођено је Скопље, а истог дана је капитулирала Бугарска. Немачка влада је била огорчена, писала је: „несхватљиво је да 67.000 српских војника принуди на капитулацију 700.000 бугарских војника“. Међутим убрзо је и сам командант немачких и аустроугарских снага генерал Макензен био заробљен и пао у српско заробљеништво. У пробоју Солунског фронта погинуо је 681 српски војник, 132 су нестала, a 3.206 су рањени. Укупно је на Солунском фронту 1916-1918. погинуло 42.725 српских војника, односно трећина оних који су дошли на фронт. Од 10. до 12. октобра 1918. српска Прва армија разбила је бројно јачу немачку Другу армију испред Ниша и ослободила Ниш. Нова немачка одбрамбена линија од Бовна, преко Делиграда - Ђуниса - Мојсињских планина - Јастрепца и даље на запад, пробијена је после петодневних борби. Напредујући са југа убрзаним маршем, српска војска је демобилисала припаднике трећег позива и последње одбране (старије) када би јединице наишле кроз њихове крајеве. Први и други позив су наставили наступање на север и запад. У њихове редове су ступали млађи војни обвезници који су у јесен 1915. из било којих разлога остали код својих кућа, тако да се бројно стање српске војске повећавало упркос демобилисању старијих.

 

 

** Референца: др Т. Миленковић, „Трстеник и околина у Првом светском рату (1914-1918)“; страна (311-336).

Бежанија-повлачење Аустроугара - ...Морамо се укратко задржати на неким моментима евакуације Крушевца, да би нам било јасније оно што ће се догађати у Трстенику. Евакуација ова две места представља умањену слику збивања широм окупиране Србије. Наредних дана окупаторске власти су настојале да отму од народа све вредније што му је преостало. Нагло је ојачала „црна берза“ при чему су продавци били скоро искључиво носиоци окупаторске власти на свим локалним нивоима. Број талаца се нагло повећао. Извршен је попис и реквирирање свих кола, која су окупљана на одређеним зборним местима. Сва су надлештва престала са радом. Неколико теретних аутомобила са канцеларијским материјалом (архивама) упућено је уз Мораву ка Трстенику...

Трстеничани су тек крајем септембра 1918. сазнали о великим борбама на Солунском фронту и о њиховом исходу, али ниједног тренутка нису тачно знали докле су стигле српске и савезничке трупе. „Пестер лојд“ је писао да Бугарска више неће да ратује и да тражи сепаратни мир са Антантиним земљама. Одмах затим, други мађарски лист „Пешти хирлап“ (Pesti Hirlap) јавио је да је „примирје између Бугарске и поменутих сила већ утврђено“, односно да је Бугарска капитулирала и испала из строја Централних сила.

У августу и током септембра отпочело је живље кретање војске долином Западне Мораве у оба правца. Стево Чутурило бележи да је у то време, између осталих, кроз трстенички крај прошла и једна велика аустроугарска војна јединица (дивизија?). Војска је деловала врло заморено и „оронуло“. Извесно време је логоровала у пољу око железничке станице у Врњачкој Бањи. Њен командант, генерал Вагнер, сваке вечери је аутомобилом долазио у Трстеник где је становао. Оно што је некада изгледало незамисливо и што се изричито забрањивало, сада се догодило. Вагнер је приредио вечеру у највећој кафани у Трстенику. Присуствовали су његови официри, сви локални  носиоци власти и „најугледнији мештани.“ Позван је и Чутурило као преводилац. Када је вечера завршена, генерал је разговарао са сваким гостом, мештанином. Настојао је да сазна шта мисле о тренутној политичкој и војној ситуацији. Разговор је преводио Чутурило и, по обичају, „фризирао" одговоре локалних угледника, тако да су они испадали лепши и паметнији него што су стварно били. На то је генерал констатовао: „Паметни и просвећени људи!“, са чим се преводилац сложио, избегавши да се сам изјасни... Трећег октобра ујутру из Среске команде у Трстенику је пуштена вест да се Окружна команда из Крушевца и Среска команда из Трстеника селе у Чачак, а замениће их Немци. Дакле, окупација остаје, али ће одсад главну реч водити Немци. Истога дана увече, среском команданту Ајзенхуту је, тобоже, телефоном саопштено поверљиво обавештење „да је закључено примирје на свима фронтовима“ и да ће о томе добити званични телеграм. Та вест је обрадовала месне официре и подофицире па су се сви толико изопијали „да су се по земљи котрљали“.

Седмог и 8. октобра 1918. кроз Трстеник је прошло двадесетак теретних аутомобила натоварених „канцеларијским стварима“ - књигама и архивом. Мештани су сазнали од шофера да је реч о имовини Окружне команде у Крушевцу, да се вози у Краљево па у Крагујевац, где ће бити утоварена у воз, пошто су Немци главни железнички правац Ниш - Београд резервисали само за себе и ништа од својих ратних савезника нису примали. За све је то био јасан знак да ускоро предстоји евакуација Трстеника и његово ослобођење. To је, свакако, одушевљавало мештане, али су морали да крију своја осећања. Аустроугарски официри и подофицири су, као и у Крушевцу, одмах почели да продају своју имовину: свиње, пекмез, маст, брашно, дрва и друго, под изговором да се селе у друго место. А њихова имовина није била мала... Дана 12. октобра у Трстеник је, по наређењу власти, из целог среза „дотерана силна стока, а нарочито говеда“. Догнана су и сва коњска и воловска кола са запрегама и задржана за потребе Среске команде. Свака општина је морала дати по 4-5 људи за roниче коморе и стоке (око 100 особа). Сем тога, Трстеничка општина је принуђена да одреди два таоца, који ће са стоком путовати и својим животима јамчити за њен сигуран транспорт. Из Трстеника су за таоце узети трговци Тодор Петковић и Момир Павловић. Нико од власника стоке и запрега није добио признаницу за одузету имовину ни новац. Истога дана око подне по вароши се почело „зуцкати“ да у околини Трстеника има доста комита који се спремају да преотму одузету стоку.

У првој половини октобра 1918. долазило је до диверзија на железничким пругама у Србији. Вршили су их припадници локалног покрета отпора, с намером да ометају саобраћај, уредно снабдевање непријатељског фронта и извлачење опљачканих добара из Србије. Да би се то предупредило у Трстенику је 12. октобра увече преко добоша (који је постао једино средство за обавештавање грађанства) дато следеће обавештење: „Телефонска линија поред жељезничке пруге као и жељезничка пруга имају се чувати од сваке повреде. Ако би било једна или друга хотимично и намерно биле прекинуте, часници Општинског суда [у Трстенику] биће под суд стављени, варош ће бити запаљена и становништво десетковано!“ Истовремено је јављено да ће у ноћи између 13. и 14. октобра 1918. кроз Трстеник проћи неке немачке трупе. „Ако би који немачки војник од становника погинуо, за једнога погинулога војника погубиће се стотину овдашњих грађана“, посебно је наглашено у обавештењу (оба пута истакао Т. М.)

Дванаестог (25) октобра 1918. у Трстенику су се десили и други важни догађаји. У Топаловићевој кафани је затворен део поменутих талаца из неких општина Среза трстеничког, да својим животима јамче за сигурност железничких инсталација и саобраћаја и за безбедност пролазећих немачких јединица. Међу затвореним таоцима се није налазило више од половине поменутих пописаних талаца, јер су се разбежали. И политичким слепцима је било јасно да окупаторска власт у Србији броји последње дане и сате, па људи нису желели да у њеним последњим трзајима излажу животе опасностима. Нико од заточених талаца није стрељан, јер у овом крају није дошло до диверзија на железници, а најављена немачка војска није прошла кроз Трстеник.

Сутрадан (13. октобра) опет преко добоша обзнањено је ново обавештење месне команде: „Због догађаја који су се одиграли у Ужицу, Чачку и Крушевцу, проглашује се за те округе преки [војни] суд“. Возови ће саобраћати само још данас, а затим ће се, према издатој наредби, приступити паљењу и рушењу свега вреднијег на железници. На трстеничкој железничкој станици већ су била извршена мања оштећења. Возови су прекинули саобраћај како је најављено. Из железничке станице у Трстенику су однете „апсолутно све ствари и намештај“. „Мала зградица до станице - кујна, порушена је и спаљена“, скретнице и водоторањ разорени. У станичном магацину и испред њега стајале су „стотине џакова пшенице и кукуруза“ које окупатор није стигао да транспортује. Није одвезен велики број дрвених стубова и железничких прагова, допремљених из Љубостињске шуме, као и више милиона килограма сена и сламе и другог.  Тодор Петковић и Момир Павловић су потплатили спроводнике коморе који су их убрзо пустили да се врате кућама. На исти начин су власници ослобађали реквирирана кола и запреге.

 

 

** Референца: др Т. Миленковић, „Трстеник и околина у Првом светском рату (1914-1918)“; страна (311-336).

                             Божо К Маршићанин „Успомене из збега“; страна (267-269, 279, 288, 302-310).

Ајзенхут је увече 12. октобра предао среску власт месном Општинском суду, а у подне наредног дана неколико кметова и грађана опростило се од Ајзенхута у Цониној кафани. Том приликом је, сада већ бивши командант, захвалио „становништву вароши и среза, које се за сво време док је он овде био командант, држало лојално“. Изјавио је да ће се „увек пријатно сећати овога места и зажелео Србији и Србима свако добро“. После тога је са особљем отпутовао за Краљево и Чукојевац, да би продужио у Крагујевац. Маршићанин је сматрао да је Ајзенхут „на свакога чинио утисак лепо васпитаног и поштеног човека“. Када је дошао у Трстеник, од породице Белић је „позајмио“ клавир. Сада га је вратио. Остали из окупаторске власти „позајмљено“ нису враћали. Међутим, цео утисак су кварили његови најближи сарадници, које он није обуздавао. Вероватно су овом приликом Трстеник напустили и људи који су радили у обавештајној служби (шпијуни). Међу њима се свакако налазио и „знаменити“ Мароши.

Тринаестог октобра у Трстеник су приспели жандарми из жандармеријске постаје у Горњем Рибнику, а током ноћи и њихове колеге из жандармеријских станица у Брусу и Александровцу са реквирираном комором...

Шеснаестог октобра 1918. у брдима око Трстеника виђане су српске комите (четници). Један сељак из Оџака разговарао је са њима. Рекли су му да су још синоћ могли да заузму варош, али су одустали, јер нису желели да у уличним борбама страда цивилно становништво. Очекивали су да аустроугарска јединица тога дана напусти Трстеник па да они без борбе уђу у варош.

Сутрадан, 17. октобра „освануо је миран дан“. По вароши су се још увек виђали аустроугарски војници. Међутим, око 10 часова започела је снажна пуцњава „са свију страна“. Комите су улазиле у варош, а окупаторска војска им се супротстављала. Војска је брзо престала да пружа отпор и побегла на леву обалу Мораве, а они који су закаснили у томе, или нису желели да беже, заробљени су. Комитама су се „придружили и неки овдашњи становници“ наоружани пушкама. (To значи, да окупатор, и поред свих претрага, није успео да од народа покупи сво оружје). У уличном чаркању и приликом хватања заосталих аустроугарских војника погинуо је мештанин, поткивач, Јевта Лукић, стар 55 година, родом из села Жупањевца у Рековачком срезу. Пушкарање између непријатељских страна преко Мораве настављено је до мрака. Када је већина аустроугарских војника прешла на леву страну Мораве, спаљен је дрвени мост на реци, чиме је поново прекинута сувоземна веза између северног (шумадијског) и јужног дела Трстеничког среза.

 „Пред подне стигао је у Трстеник један српски официр, који је известио нашу наступајућу коњицу, да су Аустријанци напустили Трстеник. Крушевац је ослобођен 15. октобра 1918. Одатле су мањи делови Коњичке дивизије усмерени у извиђање уз десну обалу Западне Мораве ка Трстенику. Сутрадан (16. октобра) извиђачки ескадрон капетана Јевтовића продужио је извиђање долином Западне Мораве од Крушевца према Трстенику. Седамнаестог октобра команда Прве армије је обавештена да непријатељ и даље држи положаје на целој левој обали Западне Мораве. Упркос томе, самостална официрска патрола је тог дана у 11,30 часова ушла у Трстеник. Осамнаестог октобра 1918. командир 3. ескадрона 3. коњичког пука је известио (у 24 h) да се са ескадроном налази један километар источно од Трстеника. Примећено је да се непријатељ ојачао са 6 нових митраљеза. На левој обали Западне Мораве јачина непријатеља је непозната. Целог 18. октобра 1918 (с прекидима), трајало је препуцавање преко Мораве између ослободилаца Трстеника (локалних четника) и непријатељских снага. Око 13 часова аустроугарски брдски топ позициониран на медвеђанском „виноградском брду“ избацио је десет „шрапнелских“ граната на варошицу, од којих су четири пале у центар и убиле једну жену. Око 17 часова из правца Јагодине је долетео непријатељски авион и митраљирао варош. Пола сата касније у Трстеник је стигао, један ескадрон српске коњице. Била је то прва већа српска регуларна војна јединица која је стигла у варошицу. У дане 19. и 20. октобра и даље је трајало пушкарање преко Мораве (с прекидима). На дан 20. октобра после подне, ескадрон који је први ушао у Трстеник

прешао је преко Западне Мораве и отишао у извиђање, али не у правцу Љубостиње, него уз Мораву ка Лозни и Угљареву. Следеће ноћи у околину Трстеника су стигле нове српске трупе и разместиле се по брдима више села Чаира. Када су их Аустријанци опазили, почели су у 7:30 часова да их туку артиљеријом са грабовачких брда. Неколико граната је пало у Трстеник. Артиљеријска паљба је настављена после подне и наредне ноћи, при чему је варошица била погађана.

A 22. октобра 1918. извиднице с леве стране Мораве су јавиле да се сва аустроугарска војска повукла у правцу манастира Љубостиње. Tora дана после подне изнад Трстеника су кружила три непријатељска авиона и митраљирала га. Од 23. октобра варош више није била ни на који начин угрожавана са земље од стране непријатеља - била је слободна. Сељаци са леве стране Западне Мораве причали су о „разноврсним зверствима“ што су их починили аустроугарски војници по повлачењу из Трстеника. Деветнаести октобар 1918. био је пун догађаја везаних за Трстеник и околину, али на ширем војном плану. Тога дана (увече) предњи делови Прве армије су избили до линије Ражањ - Мозгово - Мојсињске планине - Крушевац - Трстеник - Врњачка Бања, што значи да су већ и Трстеник и Врњачка Бања били ослобођени. Коњичка дивизија је известила да је један њен „извиђачки ескадрон, који је већ 17. овог месеца био код Трстеника“ имао задатак да продужи према Краљеву да би ту затворио правце од Рашке и Горњег Милановца. Командант Дринске дивизије је добио наређење да Расински одред упути правцем Руденица - Лопаш - Трстеник - Чукојевац - Гледић - Аџине ливаде - Лепеничка главица. Деветнаестог октобра у пола ноћи командир 3. ескадрона, 3. коњичког пука доставио је својој дивизији следећи извештај: „Са ескадроном сам стигао у 19:30 часова у Врњачку Бању“. Пошто пут од Трстеника према Новом Селу, Грачацу и Подунавцима „није слободан од противника“, јер непријатељ „на целој дужини пута дејствује митраљезима са леве обале, а с времена на време прелази на десну обалу Мораве код Новог Села, Грачаца и Подунаваца, са ескадроном се од Трстеника кретао преко села Чаира, Дубља, Попине и Руђинаца до Врњачке Бање.

Говорећи о приближавању тренутка ослобођења Трстеника на основу војних и других извора (Маршићанинових забележака) изгледало је као да говоримо о припреми ослобођења две различита места, јер међу њима није било додирних тачака. To је и разумљиво, јер војни извори говоре о догађањима споља, а ови други о збивањима унутра. Тек када су се та два смера спојила и поклопила, дошло се до „заједничког имениоца“. Трстеник су 17. октобра ослободиле локалне комите (четници) и наоружани мештани, а српска војска (извидница 3. ескадрона, 3. коњичког пука Коњичке дивизије) ушла је у ослобођену варошицу!

 

** БЕЧ, 1987. год –  Достојанстевено, некада великом и јуначком противнику, данас пријатељу.

 

 

...Следеће ноћи, између 15. и 16 јула (у Успоменама, датуми су уписани по СТАРОМ КАЛЕНДАРУ), око половине ноћи, загрмили су безбројни топови. To су а. угарске батерије, са монитора усидрених на Дунаву више Земуна и са Бежанијске косе, гађали београдску тврђаву и варош. Топовска ватра трајала је без прекида до сутра дан у 8 сахати, када је обустављена. Борбардовање Београда, које беше престало 16. јула у 8 сахати пре подне, поново је настављено истога дана од 11 сахати, и са незнатним прекидима трајало целога дана и следеће целе ноћи. Гранате су падале на све стране и по свима крајевима вароши, од којих су страдале безбројне приватне грађевине и изгинули многи људи.

Јула 16-ог после подне, Суд општински објавио је добошем: ...да варошки грађани беже из Београда где који зна, и спасавају се од опасности. Који неби могли бежати, њима је саветовано да се за време топовске ватре крију по подрумима...

Међу онима који су следовали савету Општинскога Суда, био сам и ja. Сутра дан по Св. Илији - 21. јула - побегао сам до села Ресника (јер је од те станице саобраћала жељезница), а одатле, у прљавим и сточним погани-препуњеним вагонима, отпутовао за Врњце.

 

ГОДИНА 1914-та

Трстеник у јесен – госпођица „Пућа“

Добро је некад неко рекао, да човек тек у нужди позна, без чега може а без чега не може бити. Који је, на пример, од нас, београдских избеглица, раније могао и помислити, да можемо живети: и ван нашега лепога и чистога Београда; и без његових равних тротоара и дрвене калдрме; и без оних безбројних угодности, са којима се бесмо, тако рећи сродили; и без оних многих и раскошних артикала за исхрану; па онда, без Позоришта, без концерата, без Биоскопа, без корзоа и т. д. и т. д.? А ми смо живели без свега тога и опет били задовољни! Живели смо у малој, каљавој паланчици – па смо се ипак пo њој удобно шетали. Калдрма је џомбаста, али су нам брзо табани одебљали пa нас није убијала. Собице у којима смо становали мале и ниске, па смо ипак у њима целим плућима дисали. Постеље тврде, па смо ипак у њима слатко спавали. Хране у маломе избору, али смо увек сити били. A и забављали смо се, те још како.

Пре подне ми мушкарци обично смо тражили један другога, да сазнамо новости и да се обавештавамо о политичкој и ратној ситуацији. Претресали смо разноврсна политичка питања, а најобичније; да ли ће се још која од неутралних држава у данашњи paт умешати; докле ће рат трајати; и какав ће бити крајњи ресултат истога. Као што се види, све крупна и тешка питања, а ми смо их решавали брзо и лако, разуме се, како смо желели да буду решена, т. ј. да се у рат морају ускоро умешати и Италија и Румунија, и Грчка, све на страни Четворнога Споразума; да ћe се усљед тога рат брзо окончати... Тако нам је пролазила прва половина дана.

После подне од 2 сахата одлазили би на жељезничку Станицу, недалеко од вароши да дочекујемо и испраћамо возове, где смо се виђали са по којим познаником у пролазу, и од ових чули по какву новост. По одласку возова враћали би се, у већим групама, у варош, па одатле продужавали шетњу даље, преко гвозденога моста на Морави, у поље где су се свакодневно вежбали регрути. Узгред би причао један једно, други друго. Падали су вицеви и доскочице, да смех никако није престајао. Било је нечега нарочито пријатнога у овоме животу у Збегу. Докле смо живећи у Београду, једва познавали једни друге, овде смо сви били као једна породица. Никада се у друштвима није могла чути она стара наша махна оговарања и подсмевања, већ смо се, у пуном смислу речи, сви међусобно волели... Гледајући нас, увек веселе и у смеху, мештани су нас сматрали за срећне и задовољне. Но нико нас није више засмејавао од госпођице Пуће. Госпођица Пућа то је девојка, Београђанка. Из добре је куће, лепо васпитана и доста интелигентна. Како јој је право име ја ни данас незнам, јер су је сви звали „Пућа“. Била је врло духовита, а притом ђаволаста и радо се шалила. Умела је необично лепо да имитира говоре и гестове појединих ти- пова, а уза све то била је ванредно довитљива, тако, да се у свакој прилици умела наћи, а да се не збуни. Само једанпут догодило се са њом другаче, т.ј. била се збунила, и то баш хоћу да испричам.

...Једнога дана после подне враћали смо се, по обичају, са жељез. Станице и упутили гвозденоме мосту, да преко овога одемо у поље где се војска вежба. Било нас је неколико мушкараца и два пута толико дама. Уз пут госпођица Пућа причала је друштву своје утиске о нашим новим рекрутима, од којих је, како рече са многима и разговарала, само да би их боље упознала. Госпођица Пућа причала јe:

– Могу слободно рећи, да су потпуно свесни оне свете и узвишене дужности која их чека, и да код њих нема ни трунке страха од онога, што их сутра-прекосутра очекује. Питала сам једнога од њих да ли га је жао што је позват у војску, тe је морао на дому оставити своје драге, па знате ли шта ми је одговорио?

Баш тада наилазили смо на мост. С противне стране овога такође су наилазили војници једнога одреда, које је предводио наредник –  питомац војне Академије.

– Одговорио ми је, продужавала је госпођица Пућа, да га није ни  мало жао! – Пa шта да радимо, рекао ми је, Шваба се подигао противу нас, да нас прегази и затре, и ми се морамо бранити... Та ваљда нећемо сви изгинути; биће кога који ће се и вратити. А и они који буду изгинули, неће зажалити – имали су рашта погинути. Тако  ми Бога, тако ми је одговорио.

– Сироти! – продужавала је даље. Сваки од тих оставио је на дому који родитеље, који жене а понеки и дечицу, и Бог зна хоћe ли их опет видети... Па зар није њихов положај тежак?...Па се још нађе по који старешина који их мучи и злоставља? И баш је паметно учињено шto су им сад одредили кадете да их они обучавају, те ови, као образовани људи поступају са њима врло лепо, те им тиме чине положај колико толико сношљивијим.  Одред рекрута био је испред нас за двајестину корачаји.

– Ето тај наредник, продуживала је госпођица Пућа, показујући на наредника–кадета, који је водио одред испред нас, поступa са њима понајбоље. Пре неки дан разговарала сам са једним рекрутом, на бунару, а баш тада пролазио је улицом овај исти наредник. „Сви поступају са нама лепо, говорио ми је тада тај рекрут, али нико боље од овога, који се тако опходи са нама, као да је свакоме од нас најрођенији род. Ни рођени брат није увек према брату такав, какв је он увек према свима нама“...

– A погледајте га пажљивије. Зар се не познаје да је из неке добре куће и да је лепо васпитан? Доиста васпитан човек познаје

се на свакоме кораку... А погледајте и његове војнике! Гледајте како поносито корачају... Како да их човек не воле?

Одред рекрута баш је пролазио поред нас. Наредник–кадет одсецао је: „Лева, десна; лева, десна. Један, два; један два.“

Па затим наједаред љутито подвикну: – Ти, бpe, Пућо... не говори!...

Госпођица Пућа поцрвене, у лицу као мајска ружа, обори очи и не проговори више ни речи. Ми се сви згледасмо запрепашћени! Први и последњи пут сам тада видео госпођицу Пућу збуњену, и то добро збуњену. А ево шта је било у ствари: у одреду војника којим је командовао  наредник–кадет, једнога војника звали су „Пућа“, и то је био тај, на кога је наредник викнуо да не говори у фронту. Али ми то нисмо знали.

 

** Референца: Божо К Маршићанин „Успомене из збега“; страна (41, 46, 47).

Код картаре

Једнога лепог и сунчаног дана ходали смо друмом ка Манастиру: тај г. Јоле, неки г. Сима, за кога ни данас незнам, шта је био по занимању, и ја. Сима нам је причао своје утиске са путовања по свету, а путовао је много и далеко, а ми смо га са задовољством слушали.

У току овега разговора стигли емо у поље где су се вежбали рекрути и где се беше стекло доста и других избеглица обоjeгa пола. Остали смо тамо неко време, па се одатле вратимо у варош.

Сутра дан после подне опет смо се састали сва тројица, и, по наваљивању г. Симином, опет се упутимо преко гвозденога моста, само сада кад смо прошли мост нисмо се задржали у пољу, већ продужили шетњу ка манастиру Љубостињи. Кад смо стигли у близину грабовачке Механе, угледа смо испред себе, поред пута, циганску чергу.

Хајдемо, да и нама размеће; понуди г. Јоле.

Ја не хтедох, а г. Сима као да једва дочека то, па навали и он да свратимо – и сврати смо.

Испод черге, дубље унутра, спавала је једна стара циганка, а при самоме уласку седела је друга, млада око двајестину година и дојила дете. Чим је угледала нас, одмах нас понуди да нам баца карте.

Ево овај господин xoћe да му размећеш, рече јој г. Сима, показујући на г. Јола. Циганка извади из недара некакве старе, прљаве карте, једва петнајестину листова, размете их мрморећи некакве неразумљиве речи, па их на подланици поднесе г. Јолу да их пресече, што овај и учини. Онда узе кажипрстом разбројавати карте поређане испред ње говорећи:

– Господин си човек... Име ти је Јоле. Јели тако? Као да си некада носио сабљу... а и опет као да ћеш је носити... Изгубио си друга-удовац си, и имаш једно дете (права истина) које волеш као очи у глави... Јели тако? – Имаш једнога рођака, брат ли ти је или шта друго, негди бестрага далеко... Трули је газда a нигде никога нема сем тебе. – Погледај: мртвачка карта... умреће. Ти ђеш добити сво његово богатство... Благо теби! Ако није тако, да нисам која сам. Та жена није ме до данашњега дана ни видела, а камо ли да ме познаје; Па кад каже да сам официр; кад ми је погодила име; кад је погодила да сам удовац и да имам једно дете које волим као очи у глави, како да јој човек не верује и оно друго? Ми смо обојица ћутали. Што се мене тиче, ја сам збиља био изненађен оним што је циганка казала...

...Сутра дан отпоче се по варошици, зуцкати, како је г. Јоле био код картаре насамарен, јер је, говорило се, г. Сима дан пре ову научио шта ће да прориче г. Јолу. Сад је и мене почело бивати јасно, зашто нас је г. Сима нарочито водио цнганској черги, и шта је значило оно прикривено његово климање главом на картару, које ја јуче нисам разумео...

Неколико дана после овога, а  г. Симе нестаде из варошице. Беше се некуда одселио. А и г. Јола ретко је ко виђао за то време.

 

На пецању

Најзад и последњу гостионицу, једину у којој смо се састајали, узеше и претворише у болницу! Наступи питање: где ћемо се од сада састајати и како ћемо прекраћивати време? А, бога ми то је  била крупна брига. Нигде ништа не може се добити за читање, а од непрекидне шетње по околини, остали смо без ногу. Да човек седи безпослен кући, ваљa му се кавжити са женама. Да Бог сачува!

Једнога јутра рећи ћe ми г. Јоле пензионисани официр:

– Постарао сам се за нас двојицу. Један овдашњи страсни пецач риба, бивши официр r. Сима, послаће ми сад до подне, две добре удице, једну за мене а другу за вас, па ћемо од данас кратити време пецањем риба, а, бога ми, и по коју рибу упецати. А јесте ли ви који пут пецали и разумете ли се у томе послу?

– Једва се сећам, да сам као ђак основне школе пецао у Лепеници, у Крагујевцу, одговорих му.

– To није ништа, примети он. Онда jош нисте умели ни оценити какво је дивно задовољство пецање. А осим тога у Лепеници могли сте пецати жабе, а не рибе...

– Е лепо, продужи г. Јоле. Сад ако xoћe могу и порушити све кафане и гостионице, нама и не требају... Дакле, после подне у 2 сахата дођите на Мораву, онде испод Мирићеве кyћe, где ћу вас чекати.

Отишао сам у одређено време на казано ми место и тамо затекао г. Јола. У хладу једне велике тополе, био је припремио два голема камена за седење, од којих је на једноме седео он, а на другоме сео сам ја. Поред нас беху опружена два дугачка, витка штапа, на којима су биле привезане удице.

– Браво! повика г. Јоле кад ме угледа, a притом извади сахат и погледа у овај, пa настави: – Равно два. To се зове тачност. Где год сам до сада са друштвом пецао рибу, за другога је могло и бити и не бити лова, a за мене га је увек било.  Докле би други упецали по једно рипче, ја сам хватао по неколико, и то каквих риба. Оно, до душе, главно је имати среће, али поред тога треба човек и да разуме посао који ради... Овако се то ради: Кад то рече, г. Јоле извади из џепа једну лимену кутијицу, озго шупљикаву, и изручи из ове на подланицу неколико глиста, од којих одвоји две. Држећи ове две глисте на длану, другим дланом ударао је озго по њима, докле се нису обнезнаниле. Тада навуче једну на моју а другу на своју удицу и баци обе у воду, а мени даде штап од моје удице, поучивши ме како ћу да мотрим на исту.

– Е сад пазите, рече ми. Без сумње знате како се рибе крећу по води? Оне иду у гомилама и свака врста за себе. На пример кад више нас пецамо, неко време падају нам све шаранчићи. Мало доцније па од шаранчића нема ни трага, већ све сомчићи. После долази трећа врста и т.д.

Докле је г. Јоле говорио пловак моје удице поново се трзао, и ја сам извадио још једну упецану рибу. – Пазите! рекох му, показах главом на удицу. Кад он виде шта ce дешева са његовом удицом, скочи на ноге и поче притезати канап од удице. – Охо, подвикнуће весело, ово је нешто крупно... Бог и душа прекинуће канап... – Морам је замарати. И тада отпоче замарати упецану рибу, т.ј. отпоче канап од удице полагано часзатезати и привлачити рибу а час отпуштaти. Једним хитрим потезом избаци рибу на обалу. Но тада се догоди нешто чему се нико није надао: избачена на обалу, риба се одупре репом о земљу и ослободи се удице па поче скакати по обали. Г. Јоле покуша ухватити јe рукама, но риба, љигава, увек му се измицала из руку, а притом скачући долазила све ближе ивици обале. Најзад, да би спречио скок рибе у Мораву, г. Јоле леже озго по њој и поче је рукама испод себе хватати. И онда и г. Јоле и риба скотрљаше се са обалске ивице у реку! На овоме месту Западна Морава је била доста дубока, а г. Јоле није умео пливати, па поче тонути у воду. Брже боље дохватим оба штапа од удица и пружим му их. Г. Јоле ухвати се грчевито за њих, и благодарећи томе, спасе се и извуче из воде.

Кад се попео на обали био је блед и поплашен, но чим се мало прибрао и дошао к себи, плануо је гњевом и псовао своју несрећу.

Послали смо једнога дечка кући г. Јоловој те му је донео друге, суве хаљине па кад, се преобукао пођемо са Мораве кућама. Пошто смо се прилично одмакли од реке, ја ћу запитати г. Јола: – Сматрате ли ви, г. Јоле да срећа и несрећа иду заједно? – Како то мислите? рећи ће он срдито. – Па тако, наставио сам, може ли уз некога, уз ког је срећа, бити у исто време и несрећа? –  А што ме питате то?

– Ево зашто, рекох му: ви отоич упецасте толико велику рибу, колику је овде ретко који могао упецати, a по вашему схватању, то је била cpeћa. Али у исто време падосте у Мораву, и за мало се не удависте, a то је баш несрећа. Како, дакле, мислите: је ли отоич уз вас била срећа или несрећа?...

 

 

** Референца: Божо К Маршићанин „Успомене из збега“; страна (64-72, 82-93).

...Била је дубока јесен а беше освануo диван, прави прољетни дан. Сунце се тек појавило на хоризонту и својим зрацима позлатило околне брежуљке. У варошици још је владала тишина, само се све чешће чуло клопарање гвоздених полуга и звека катанаца са дућанских врата, која су се на све стране отварала. Друмом је пролазио тек по који сељак или сељанка, носећи своје домаће производе на варошку пијацу ради продаје. А одонуд преко Мораве, разлегале су се команде око екзерцирања рекрута. Бејах се упутио у шетњу, друмом у правцу ка Бањи.

Кад сам дошао иза Старе чаршије у подножју онамошњих винограда, затекао сам два сељака, како седе на ендеку поред самога друма. Један од њих био је стар човек, лица пријатна и мало насмејана, а други младић од 17 до 18 година, који је у руци држао дизгине оседлана коња и који је много био сличан старцу. Пролазећи поред њих назвао сам им Бога и они ме отпоздравише, пa ће ме затим старац запитати:

– Да, откуд, немаш ватре? и показа ми у руци цигарету у доста великој трешњевој муштикли. Имао сам кутију жигица па приђем и пружим је староме, који, пошто је запалио цигару и вратио ми жигице, рече: – Ти, рекао бих, као да ниси одавде из ове чаршије?

Кажем му да сам из Београда и да сам дошао овде као избеглица. – Нека би милостиви Бог био од помоћи и вама и нама, учини он, па после некилико тренутака додаде: – Јеси ли одавно добегао овамо?

– Овде сам дошао пре месец дана, одговорих му, а раније био сам ту у Бањи, па како тамо нема угодних станова за зиму, а зима је на прагу  доша сам овде.

– Ако, ако, учини он, ниси погрешио, овде није хрђаво. Чаршијица је мирна; може се у њој набавити све што човеку треба; место је здраво; околина је лепа, а и људи нису хрђави... Само cу мало подљиви, додаде смејући се...

До на неки дан пре мога досељења, из Ниша, у Трстенику се налазила и нека францеска санитетска мисија, која се последњих дана одселила у Краљево. Беше остало нешто њезиних ствари а и магацин са разноврсним стварима енглеске санитетске мисије.

...Тек 26. октобра 1915. један део непријатељских трупа прешао је на сплавовима у варошицу и разместио се по њој, а други део продужио je даље наступати оном страном Мораве. Октобра 27. знатан број кућа и дућана у варошици, осванули су поразбивани и опљачкани. To су били први опипљиви докази, да нам је непријатељ дошао у госте... Пљачкањем разноврсног пoкућства и трговачких еспапа из ових, а на енергичан протест Председника ошлтине г. Анђелковића, г. Стратимировић је одмах предузео сходне мере да се то не понови.

Октобра 29-ог Командант је приступио решавању питања: комће од  становника дозволити да и даље остане у месту, (они који имају преко 60 година старости), а који ће се интернирати. Први су добивала легитимације, а други, којих благодарећи ревносноме настојавању г. Анђелковића, није било много, терани су и затварани у местну Цркву, (!)

Од 30-ог отпочеше знатне трупе непријатељске војске, поглавито Немачке, пролазити кроз Трстеник, а у правцу Краљево-Крушевац, и тада нам се свима дала прилика упознати, колико су а. угарски војници били питомији и човечнији од Немачких војника. Они су, у пуноме смислу речи, били пљачкаши, који су, као такови, опљачкали целу варош и њезину околину. Разбијали су редом куће и дућане и из ових односили: вино, ракију, маст, сланину, суво месо, шећер, кафу, пиринач, чоколаду, чај, пшеницу, јечам, овас, кукуруз, волове, овце, свиње, коње и тд. као и све друго без разлике што би им се допало.  У разбијане куће и дућане уводили су и смештали коње. Све дрвене ограде са плацева поломили су и погорели, ложећи огромне ватре за војнике. Ово ужасно стање трајало је без престанка све до 6-ог Новембра, а тога дана престао је пролазак Немачких трупа. Од уласка а. угарске војске у овај крај па до 12. децембра све механе и кафане у варошици биле су затворене, а тек овога дана одобрено је да се отвори једна једина, звана „Топаловићева“ гостионица, и то по изричноме пропису: за чиновнике и трговце. Децембра 14. поскидана су звона са овдешње цркве и однесена негде жељезничким возом. To исто учињено је и са звонима Монастира Љубостиње, а и других цркава...

Половином октобра беше са ратишта донесен у Трстеник као тешко рањен Мајор Boјa Танкосић, који је брзо и издахнуо  (17. октобра у резервној болници „Свети Сава“ (школска зграда поред цркве) у Трстенику. Сахрањен уз усрдно учашће местнога становништва.

** Ово бележим поглавито због тога, што су, додцније, као што ће се видети, његов гроб и леш били предмети брижљивога истраживања, од стране а. угарских власти, кад ове беху окупирале ову варошицу. Од половине новембра до почетка децембра, живо је распитивано од стране местне власти: јели на овдешњем грабљу сахрањен од рана преминули Мајор Воја Taнкосић? А 16. децембра дошао је ради тога и детектив из Пеште. Пошто су прибављени докази да је ово истина, наређено је те је ископан гроб и извађен леш. Детектив је фотографски снимио леш и утврдио његову идентичност па се вратио.

Пред православни Божић, одобрено је да се у цркви може одржати богослужење, разуме се без звоњења звона.

Прве десетине месеца Јануара 1917. у вароши беше сасвим понестало петролеума, осим што се код појединих шпекуланата могао тајом добити пo 20 круна литар. Марта 5-ог изашла је наредба не само за варош Крушевац већ за цео округ: да се нико не сме виђати изван своје куће npe 5 сахати изјутра и после 7 сахати у вече. Ко противно поступи, у првом случају биће зaтворен и кажњен, а у поновљеном – убијен. У почетку месеца Маја цене животних намирница стајале су у свакоме погледу знатно скупље негo при концу прошле године.

Маја месеца почеле су се јављати „комите“ и по селима у овоме срезу. Упали су у село Велуће, одвели са собом Председника општине, па га опет пустили. У почетку месеца Августа у Трстеник је дошао на становање један батаљон штрафуна, махом Срба и Хрвата, који су пре тога били најпре у Ново-пазарскоме Санџаку, а затим у Александровцу и Брусу. По свој прилици дошли су због „комита“, који се по кад-кад  појављују по околним селима.

Пред православни Божић - 5. Јануара п.н. 1918. – забрањена је у Трстенику сточна пијаца, да народ неби могао на овој продавати и куповати стоку. Даље, прописано je, да се у вароши говеђина може клати само једанпут недељно. И најзад забрањено је клање свиња уопште, па чак и клање прасади за Божић. – Једновремено и овде у Трстенику, обнародована је наредба: да су сви грађани дужни на улици поздрављати како а. угарске официре тако и њихове жене, а који то неби учинио да ће бити кажњен!

Официрска менажа налазила се у једноме делу куће трг. Милосава Мирића, а у другоме крилу куће становале су Мирићева снаха и њена породица-избеглице.  У очи Денарове свадбе, овај стан рекверисан је за потребу свадбе, а породица која је у њему становала, истерана је напоље! – Јула 23. дошло у Трстеник неколико чланова бечке дворске Опере и у згради „Хотел Топаловић“ приредили концерт.

 

 

** Референца: Божо К Маршићанин „Успомене из збега“; страна (139, 221, 267-269, 279, 288).

Година 1918. последњи дани окупације

...Докле је последња два-три дана а. угарска војска ишла у правцу ка Краљеву, данас је двајестину кола, жалосних, поломљених, с  изгладнелим коњићима, а пред њима два официра и између њих једна женска, на коњима, прошла у правцу ка Круш«вцу!

Од јуче су у „Топаловићевој“ механи затварани таоци из неких општина овага среза.

У подне, о ручку у Цониној кафани, дошли су тамо и наши кметови а и неколико грађана, да се са Командантом опросте. Том приликом је командант г. Ајзенхут одржао кратак говор и у овоме изјавио  захвалност становништву вароши и среза, које се, за докле је он био овде Командант, држало лојално. Даље је рекао, како ће се увек пријатно сећати овега места, и зажелео Србији и Србима свако добро.

Г. Ајзенхут био је у овоме месту Командант више од годину дана. За сво те време на свакога је чинио утисак лепо васпитаног и поштеног човека. Било је, до душе, и таквих појава, каје су говориле противно овоме. И док су аустроугарски официри и војници разносили и отимали све што им се да, једино је п. пуковник г. Ајзенхут, вратио клавир реквириран из куће Бељића, нико други није вратио ништа од онога што је био на исти начин узео.

Октобра 15-ог сва овде налазећа се војска и жандармерија, заједно са трстеничком жандармеријом и комором од стотину кола од народа одузетих, прешла је са оне стране Мораве. Овде је остало само двајестину минера са једним поручником, који су, пo њиховом казивању, имали да пале и руше: жељезничку Станицу, објекте, жита и сена.

Октобра 16-ог у брдима око Трстеника виђани су српске комите. Тога дана а. угарски војници рааносили су по вароши на колима пшеницу заосталу на жељезничкеј Станици и продавали је становништву...

 

Ослобођење

...Пред вече отпочело је по окрајцима вароши пушкарање између наших комита и а. угарских војника, али је било ретко и трајало кратко време. Око 9. сахата преко ноћ поновило се.

Сутра дан 17. октобар освануо је миран дан. По вароши још су се виђали а. угарски војници. Али око 10. сахати отпоче пуцњава пушака са свију страна. Комите беху ушле у варош. Већи део непријатељских војника беше пребегао на ону страну Мораве, а неколико њих бexy заробљених. Уз комите беху се придружили и неки овдашњи становници такође са пушкама...

Пушкарање између комита са ове и а. угарских војника, са оне стране Mopaвe трајало је скоро целога дана. Дрвени мост на Морави аустријанци беху спалили.

Пред подне стигао је у Трстеник један српски официр, који је известио нашу наступајућу квњицу, да су аустријанци напустили Трстеник.

Октобра 18-ог пушкарење с прекидима трајало је целога дана. У 1 caxaт пo подне један а. угарски брдски топ, намештен на медвеђском виноградском брду, избацио је десет шрапнелских метака на Трстеник, од којих су 4 пали на сред вароши и убили једну жену. У сахати по подне један аероплан долетео је од стране  Јагодине и на варош пуцао из митраљеза. У 5 сахати по подне стигао је у варош један ескадрон српске коњице.

Овога дана погинуо је у вароши Јевта Лукић трг. овдашњи, који је участвовао у хватању а. угарских војника. И 19-oг Октобра било је пушкарања с прекидима, а тако и сутра дан 20-ог. Овога дана после подне онај српски ескадрон коњице, отишао је у правцу Чукојевац – Крагујевац. А 21-ог преко ноћ стигле су неке нове српске трупе и разместиле се по брдима са десне стране Мораве, више Трстеника, усљед чега, око 7 ипо часова пре подне, аустријанци отпочеше пуцати на њу из топова, од којих неколико метака падоше и на варош.

После подне то је продужено и четири гранате пале су у средину вароши, а преко ноћ учињено jе то исто.

А 22-ог Октобра, наше извиднице са оне стране Мораве поднеле су извештај, како је сва а. угарска војска и артиљерија, која је била са oнe стране реке, отишла у правцу преко Манастира Љубостиње.

Тога дана после подне три непријатељска аероплана кружили су над Трстеником и пуцали на варош из митраљеза.

 

Од 23. октобра 1918. овај крај беше, дефинитивно од окупационе а. угарске војске ослобођен.

 

 

​

 

 

 

 

* НАПОМЕНА: Сви датуми у „Успоменама из збега“ су записани по СТАРОМ КАЛЕНДАРУ !

** Референца: Божо К Маршићанин „Успомене из збега“; страна (302-310).