Врднички препис Раваничке повеље
Из дефтера I пописа Трстеника
Војин Брод и Броска – такса на лађу
﷯Врднички препис повеље кнеза Лазара Раваници – Оригинал оснивачке повеље кнеза Лазара, хрисовуље (даровнице), није сачуван или до данас није пронађен. Постоје, иначе, три преписа овог документа, временски настала знатно касније после XIV века. Овде ћемо се најпре задржати на тзв. Врдничком препису, названом по манастиру Врднику на Фрушкој Гори где се тај препис дуго чувао. Сада се тај текст налази у Музеју Српске православне цркве у Београду. Врднички препис (пергамент, с краја XVII - почетак XVIII века). Болоњски препис (папир, с краја XVII века). Раванички препис (папир, писан је у Врднику 1768. г.). ...У појединим повељама, у којима кнез Лазар прилаже разна имања манастирима, а поготово својој задужбини Раваници, помињу се имена многих насељених места, затим разни микротопоними, називи многих локалитета на терену, хидроними и др. Поједини микротопоними највероватније су заувек нестали јер је дошло до измене, у овом или оном правцу, самог терена на којем су се они налазили када су били забележени у другој половини XIV века. Један од будућих не лаких задатака наших истраживача, а поготово дијалектолога српског језика, биће свакако везан за испитивање микротопонима на оним подручјима која се помињу у појединим повељама кнеза Лазара. ...Таква детаљна теренска истраживања била би од велике користи како за саме повеље кнеза Лазара тако и за српску историјску топонимију. Иста истраживања могла би се затим проширити и на оне терене којих се тичу повеље других српских средњовековних владара (а и других личности) у којима се помињу разни топоними и микротопоними. Неки од (микро)топонима у повељама кнеза Лазара овом приликом нису могли бити идентификовани и локално ближе одређени поред осталог и зато што нису јасно написани у самим овим документима. Овде је у прилогу донесена и карта државе кнеза Лазара коју је објавио М. Благојевић (Историја српског народа, Београд, 1982,11,29). На њој је означена и област којом је управљао Вук Бранковић, над којом се, наравно, простирала врховна власт кнеза Лазара, Вуковог таста. ﷯У карту, овде приказану, из техничких разлога није унет већи број места која је кнез Лазар приложио појединим манастирима. Сва та места, већа и мања, чинила су делове државе кнеза Лазара, односно његовог „господствија” како у једној повељи он то изричито и каже, а налазила су се широм Србије и то: у околини Ћуприје, Параћина, манастира Раванице, Крушевца, Александровца (Жупског), Трстеника, Сталаћа, Гњилана, Клине, Пећи, манастира Горњака на Млави, Пожаревца, Смедерева, Голупца, Кучева, Шапца... –Текст ове повеље исписан је лепим свечаним ћириличким словима у 64 реда рачунајући ту и потпис при њеном дну, који је дат знатно крупнијим словима, са скраћеницама и украсним елементима Изнад текста, у горњој маргини, на средини, у кругу, представљен је Исус Христос у седећем положају са по једним анђелом с његове леве и десне стране, као и с украсним шарама које су дате лево и десно од поменутог круга а које обухватају и целу леву маргину текста повеље (одозго до потписа кнеза Лазара при њеном дну); Врднички препис ове повеље написан је на пергаменту, у једном комаду, који није истих димензија тако да је величина овог документа следећа: ширина у горњем делу је 74,1 см а у доњем - 72,5 см, висина је 79,2 см с леве, a 79 см с десне стране. У димензију по висини није урачуната ширина пресавијеног пергамента у доњем делу (где виси печат), која износи 6,5 см, тако да укупна висина ове повеље износи 85,7 см с леве, односно 85,5 см с десне стране. ﷯У доњем делу ове повеље, на поменутом пресавијеном њеном делу који је широк 6,5 см, испод потписа кнеза Лазара који по ширини захвата простор исти као и текст овог документа, на средини, кроз рупе на пергаменту провучен је црвени гајтан о који виси округао жут металан печат „који је по свој прилици сребрн па позлаћен“... За ову повељу се каже да „има облик свитка” (Петковић 1922 21), a Ј. Суботић је истакао још крајем прве половине XIX века да она „савијена лежи” у ризници манастира Врдника (тзв. Сремске Раванице) на Фрушкој Гори (Суботић 1847 58). У таквом стању: пресавијена више пута, ова повеља је лакше пренета из манастира Врдника у Београд, у Музеј Српске православне цркве одакле је пре извесног времена донесена у Народну библиотеку Србије у Београду. Овде се ова повеља налазила током 1999. до првих месеци 2000. године, где је у Лабораторији ове установе, под стручним надзором, неколико пута пресавијен и од дугог времена исушен пергамент овог документа сасвим успешно исправљен. Ова повеља је, наравно, снимљена, и то у целини... ** Референца: Александар Младеновић, ПОВЕЉЕ КНЕЗА ЛАЗАРА, „Чигоја“ Београд 2003, Врднички препис, стр. 49-51.
Први катастарски попис Смедеревског санџака – 1476. године Нахија Маглич – Трстеник се, како је већ наведено, у турским писаним изворима први пут помиње и о њему се даје мноштво података у првом пописном дефтеру Смедеревског санџака, из 1476. године. У дефтер је Трстеник уписан под данашњим именом као село у саставу нахије Маглич и у надлежности кадилука Брвеник. Насеље је било у саставу већег војничког добра, тзв. зеамета, које се у дефтеру водило под називом Лепеница. У уводном делу дефтера назначено је како је зсамет Лепеница познат под именом субашилук Трстеник. Зеамет Лепеница, или субашилук Трстеник, састојао се од 14 села и 3 опустела насеља, која су становници из разних разлога напустили. Имао је 414 домова и 4 удовичке куће и приближно око 3.000 становника. To су били све домови српске хришћанске раје. Земљу поменута 3 опустела насеља, тзв. мезру, Турци су давали под закуп становницима оближњих села. Зеамет Лепеница је обухватао још 3 мања села у којима није било Срба; у њима је становала група влашких пастирских породица. За Влахе је у дефтеру изричито записано да се од њих не узимају никакве дажбине. Ова влашка села у дефтер су унета под именима Камењар, Лука и Сливица. Локације тих села не могу се одредити. Назив Камењар подсећа на данашње село Камењачу, Сливица је село Шљивице, док је Лука непозната. Насеља зеамета Лепеница нису била на окупу, у близини једно другом, већ су била расута на широком простору. Зеамет су чинила следећа насеља: – Косорићи (данас Косјерић). – Трстеник (данас Трстеник), – Броска (неодређено), – Војин Брод (неодређено), – Чучовина (непознато), – Јасиковица (данас Јасиковица). – Стопања (данас Стопања), – Лазица (непознато), – Бохнија (непознато), – Доња Дренова (непознато, могућ локалитет на месту данашње Велике Дренове), – Кртица (непознато), – Шајин (непознато), – Тимуча (непознато). Приликом обављаља катастарског пописа и уношења података у дефтер корисници прихода са ових добара били су обавезни да пред пописну комисију доведу све пунолетне радно способне становнике и удовице које су водиле домаћинства. Ево имена житеља Трстеника, која су записана у дефтер приликом пописа насеља 1476. године: ð Нико, син Лукача, ð Раје, његов брат, ð Јован, његов други брат, ð Радич, дошљак, ð Радован, син Маравца, ð Радул, син Богдана, ð Радивој, његов брат, ð Радосав, његов брат, ð Радоња,... ð Вук, његов син, ð Степан, син Ковача (не име већ занатлија ковач), ð Продан, син Радула, ð Радован, његов брат, ð Јован, син Радојка, Према катастарском попису, Трстеник је 1476. године имао 66 сеоских кућа. У колективном власништву насеља била су и два млина, која су, судећи према висини дажбина, радила преко целе године. Реч је о воденицама поточарама. Веома је занимљив запис да су Трстеничани „изграђивали лађе“, како је у дефтеру дословно записано. Била су то дрвена пловила прилагођена условима реке и намени–разне врсте чунова, катрге, чамци, скеле и слично, која су служила за превоз људи, стоке и робе. У дефтеру нема навода да су житељи Трстеника обављали јавни превоз преко Западне Мораве, нити да је насеље за вршење те делатности задужено порезом. Јавни превоз се обављао са другог места. Два насеља записана у овом дефтеру, Војин Брод и Броска су посебно занимљива. Њихова локација се не може прецизно утврдити. Име Војин Брод указује да је село морало бити тик уз реку и то на месту где се она при нормалном водостају може прегазити. Како је записано да Војин Брод припада нахији Маглич, то значи да се насеље налазило на десној обали Западне Мораве. У дефтеру даље стоји да је село сасвим пусто, да су његови сељани раније правили лађе и „да сада раде у селима Лукар и Броска и ту су уписани“... (Наставак на следећој страни) ** Референца: Милан Сотировић, ТРСТЕНИК од најстаријих времена до 1900. године, Земун 1999. год, „ВИКОМ-ГРАФИК“ Земун, Народна библиотека „Јефимија“ Трстеник, Трстеник у турским пописним књигама - дефтерима, страна (39-63). ð Јован, његов брат, ð Рајиша, његов други брат, ð поп Радосав, (у Трстенику је тада свакако постојала црква, али њена локација није истражена и утврђена)? ð Радош, син Петре, ð Рајич, његов брат, ð Нико, син Брајића, ð Радосав, његов син, ð Димитрије, син Марића, ð Радич, син Прибила, ð Радохна, његов син, ð Радован, његовдруги син, ð ПетриЈ, кројач, ð Ђурађ, син Ужичанина...

Република Србија – Из историје Трстеника  |  Припремили и обрадили – Трстеничани,  јул 2014.  |  Свом отачеству, Трстеничани