Кнез Лазар Хребељановић
Повеља кнеза Лазара
Под турском влашћу
Први полис Трстеничана
﷯Повеља кнеза Лазара манастиру Раваници - 1381. год. Повеља кнеза Лазара манастшру Раваници. Написана је најкасније закључно са 1381. годином. Оригинал није сачуван већ постоје само преписи. Врднички препис (пергамент, с краја XVII или с почетка XVIII века). Болоњски препис (папир, с краја XVII века). Раванички препис (папир, писан је у Врднику на Фрушкој Гори 1768. г.). У погледу степена очуваности повеља кнеза Лазара до наших дана, међу овим документима постоји прилично шаренило. Оригинали неких од ових повеља добро су очувани; неки аутографи су више а неки мање оштећени, с тим што је део писаног текста на тим оштећеним местима заувек нестао. Поједина места на неким од ових повеља доста су избледела тако да их је на снимку тешко или немогуће прочитати. Од свих повеља, чији су аутографи сачувани, донети су и снимци тих њихових рукописа. Истина, ти снимци нису увек истог квалитета, што зависи од степена очуваности аутографа сваке од ових повеља, као и од техничких могућности снимања тих рукописа, које је често вршено „на лицу места”, тј. тамо где се чува одговарајући документ. Та снимања, затим, обављала су различита лица, неједнаког степена фотографског знања, која су то чинила у различитим временима и не под истим временским условима, с различитом техником и не увек под истим околностима. Циљ објављивања снимака ових повеља није само заштитног нити само информативног карактера: да данашњи заинтересовани читалац види како је изгледао рукопис одговарајућег документа - већ има и своју практичну страну: да се са снимака може данас читати и проверавати стари текст, ако не у потпуности а оно бар у већем делу. Због тога су од већине повеља кнеза Лазара (нарочито од оних које су писане ситним словима, које су великог формата и сл.) факсимили, једног те истог документа, доношени и у његовој целини, и у његовим деловима. Неки се снимци, колико се за сада зна, први пут објављују, као што је случај са Раваничким преписом повеље кнеза Лазара манастиру Раваници из 1768. г. У појединим овим повељама, у којима кнез Лазар прилаже разна имања манастирима, а поготово својој задужбини Раваници, помињу се имена многих насељених места, затим разни микротопоними, називи многих локалитета на терену, хидроними и др. Велика је заслуга досадашњих истраживача у овом правцу повеља кнеза Лазара, који су у својим радовима вршили теренску идентификацију многих од поменутих назива. Полазећи од оваквих резултата ранијих истраживања, и овом приликом су она спроведена при чему се, као и раније, показала сва сложеност оваквих испитивања. Многи од топонима, поменутих у повељама кнеза Лазара, постоје и данас у Србији, и то у непромењеном или у мало измењеном свом гласовном лику. Неки од њих, међутим, данас више не постоје јер су током времена или нестала одговарајућа насеља, или су се она спојила с другима добијајући при том нова имена, а стари називи неких села и заселака сачувани су у данашњим именима појединих локалитета на тим просторима, као што су разне њиве, шуме, речице, потоци, чесме, брда и сл. Поједини микротопоними највероватније су заувек нестали јер је дошло до измене, у овом или оном правцу, самог терена на којем су се они налазили када су били забележени у другој половини XIV века. Један од будућих не лаких задатака наших истраживача, а поготово дијалектолога српског језика, биће свакако везан за испитивање микротопонима на оним подручјима која се помињу у појединим повељама кнеза Лазара. Таква детаљна теренска истраживања била би од велике користи како за саме повеље кнеза Лазара тако и за српску историјску топонимију. Иста истраживања могла би се затим проширити и на оне терене којих се тичу повеље других српских средњовековних владара (а и других личности) у којима се помињу разни топоними и микротопоними. Неки од (микро)топонима у повељама кнеза Лазара овом приликом нису могли бити идентификовани и локално ближе одређени поред осталог и зато што нису јасно написани у самим овим документима... ** Референца: Александар Младеновић, ПОВЕЉЕ КНЕЗА ЛАЗАРА, „Чигоја“ Београд 2003, Увод, страна (5-16). ﷯Белешка о аутору: Рођен је 25. августа 1930. године у Битољу, у српској породици. Умро - Београд, 06.априла 2010.). Гимназију је завршио у Крушевцу 1949. године. Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду на Групи за српски језик и књижевност. Као студент у два маха је добио награду Ректората Београдског универзитета. Каријеру је запчео као асистент за историју српског језика на Филозофском факултету у Новом Саду, где је докторирао 1963. године са темом „О народном језику Јована Рајића“. Затим је изабран за доцента (1963), потом за ванредног професора (1968) и најзад за редовног професора (1973).Десет година је био шеф Катедре за српски језик. Године 1995. одлази у пензију. За свој наставни и научни рад доктор Младеновић је добио низ признања: - стални је члан-сарадник Матице српске у Новом Саду,- добитник је Октобарске награде Новог Сада за науку (1969), - добитник је 13-јулске награде Републике Црне Горе „за научно стваралаштво из филологије и лингвистике“ (1990), - Скупштина Универзитета у Новом Саду доделила му је Повељу са сребрном плакетом „за изузетан допринос и остварене резултате у раду и развоју Универзитета у Новом Саду“ (1990), - новембра 1990. године Научни савет Универзитета у Лењинграду (данас Санкт Петербург) доделио му је научни степен почасног доктора наука овог Универзитета за његове „значајне заслуге у развитку опште и словенске науке о језику“, - поводом 60-годишњице живота (1990) посвећена му је 33. књига Зборника Матице српске за филологију и лингвистику у којој је објављен велики број научних прилога домаћих и страних аутора,- октобра 1997. године изабран је за дописног члана Српске академије наука и уметности; - октобра 1997. године изабран је за дописног члана Српске академије наука и уметности, а октобра 2003. изабран је за редовног члана - децембра 2001. Академски савет Софијског универзитета доделио му је научни степен почасног доктора наука, а такође и почасну медаљу са плавом лентом овог Универзитета, - почев од 1972. године стални је члан Међународне комисије за словенске књижевне језике при Међународном комитету слависта.
﷯Подаци у дефтерима, привреда, врсте пореза... Осим помена у даровној повељи кнеза Лазара из 1381. године, о Трстенику нема више никаквих података како у периоду до битке на Косову пољу тако и за све време трајања Српске деспотовине. После релативно кратког, али политички бурног периода након битке на Косову пољу, а нарочито од друге деценије XV века, турски упади у српске земље постају све чешћи. Деспоти Стефан Лазаревић и његов наследник Ђурађ Бранковић, вештом политиком двојног вазалства успели су да одрже Српску деспотовину још седам деценија после битке на Косову пољу, али не и да спрече даљи продор Турака. Из године у годину турски налети јасно су показивали њихове освајачке намере. Ту, у непосредној близини некадашњег седишта великог жупана Стефана Немање, тврдог града Раса, Иса-бег је основао Yeni Bazar, данашњи Нови Пазар, касније значајан турски привредни, административни и војни центар. Био је то сигуран знак за турске осва-јачке намере, односно за њихову решеност да се овде стално настане. Била је то и претећа опомена. Исте године Турци су долином Ибра, преко старих рударских центара, продрли на север и трајно заузели делове Подибра и Западног Поморавља. Тада су под турску власт пала и два села данашње трстеничке општине, Попина и Дубље. Том приликом Турци су освојили и више насеља у суседној општини Врњачка Бања: Грачац, Ново Село, Врњце, Гоч и Предоле. Ових седам села проглашено је за царски хас, односно султаново апанажно добро. У освојеним замљама Турци су завели феудални поредак и свој аграрноправни систем. Земља је била подељена на хасове, тимаре и зеамете (турски: ziamet, zeamet). Тимари и зеамети су били добра војничког сталежа, a хас државна земља, односно апанажно имање султана. По правилу, тимар је био мање војничко добро које је давало годишњи приход до 20 хиљада акчи, док је зеамет био знатно већи и доносио је приход између 20 и 100 хиљада акчи. Тимар је могао да има једно или више села, зависно од њихове величине и броја кућа. Најпознатија шеријатска обавеза и основни државни приход од поданика немуслимана био је харач. Харач је плаћан у новцу једном годишње. Плаћао га је сваки здрав и за рад способан мушкарац од 7 до 80 година, изузев "сакатих, слепих и бесомучних". Хришћани који су примили ислам или који су били припадници неког турског војног сталежа нису плаћали харач. Ушур, у народу много познатији као десетак, је шеријатом прописана натурална дажбина од житарица, винограда, воћа, кошница и поврћа. По правилу, ушур је износио десети део убране летине. Десетак је даван у натури, а касније и у новцу према тржишној вредности десетка убране летине. Законске и обичајне обавезе раје биле су разне новчане таксе. Спенџа је била такса за обраду туђе земље. У обичну хришћанску рају спадали су житељи Трстеника; досељених Влаха било је у Почековини, Старом Трстенику, Горњој Црнишави и Лопашу, док су царском хасу, тј. мукадама, припадала села Дубље и Попина у саставу Новопазарске мукаде и Рибник са неким деловима суседних села у саставу Пожешке мукаде. Занимљиво је да у околини Трстеника није било тзв. дербенџијских села. Према тадашњем турском закону (адети дербенд), делови пута који су пролазили кроз клисуре, теснаце, густе шуме и преко опасних и „страшних“ места морали су да буду чувани како би били безбедни од напада хајдука и разбојника. Стражарску службу на таквим местима вршили су житељи најближих села. Та села називана су дербенд, а стражари дербенџије. Стражари су на таквим местима ударањем у бубањ оглашавали путницима да је пролаз безбедан. Због вршења стражарске службе, дербенџијска села уживала су не мале пореске олакшице. Основна новчана јединица за обрачун пореза била је акча, или аспра. To је био турски сребрни новац, који је постепено али стално губио вредност, јер је садржавао све мање племенитог метала. На пример, у почетку је држава од 350 грама сребра ковала 400 акчи, а касније 800 комада. Тако је један дукат најпре вредео 40 акчи, а затим 80. За одређивање количина натуралних дажбина у житу, јечму, зоби и слично као мера служило је лукно (српски назив који су и Турци користили и задржали), или мерица, која је садржавала у нашим крајевима око 200 килограма, док је мера за вино (ширу) и друге течности била медра, или ведро, које је садржавало 56 литара. У уводном делу дефтера назначено је како је зеамет Лепеница познат под именом субашилук Трстеник, јер је, у овом насељу неко време проводио надзорник. Уживалац прихода са читавог зеамета био је извесни Мустафа-бег Чашнигир, ** Референца: Милан Сотировић, ТРСТЕНИК од најстаријих времена до 1900. године, Земун 1999. год, „ВИКОМ-ГРАФИК“ Земун, Народна библиотека „Јефимија“ Трстеник, Постанак насеља, Пад под Турке, страна (23-63). ﷯Белешка о аутору: Милан Cотиpoвић (1928–1998) је рођен у Краљеву. Основну школу и гимназију је завршио у Краљеву и Врњачкој Бањи. Дипломирао је на Историјској групи Филозофског факултета у Београду 1954. године. Као професор историје и културни радник радио је у Трстенику и Врњачкој Бањи. Пишући о положају Трстеника и трстеничких села под турском влашћу и српског народа уопште, Сотировић је користио поуздане изворе, у првом реду Турске катастарске пописе - дефтере, извлачио збивања из временских склоништа и историју трстеничког краја откривао као понављање страдања и патње. Студија се зивршава 1900. годином, градњом моста на Западној Морави и градњом Цркве Свете Тројице, двама сјајним симболима овога града. Новије периоде аутор је оставио новим историчарима. Они ћe пред собом имати капиталну завичајну књигу. И не само завичајну...
﷯Први катастарски попис Смедеревског санџака – 1476. године Мехмед II Освајач – За проучавање и разумевање општег положаја српског народа под турском влашћу, посебно његовог социјалног и правног статуса, прворазредне историјске изворе пружају турски катастарски пописи, тзв. дефтери. Турска централна власт често је вршила катастарске пописе појединих делова државе или читавог Царства, стога што је желела да има тачан увид у своје поседе и приходе са њих. Даље, пописом је утврђиван статус становништва и његови приходи, па је на основу тога одређиван порез. Пописом је вршена и контрола домаће феудалне класе, тј. војничког сталежа као уживаоца дела прихода са тимара и зеамета. Утврђивани су приходи ове друштвене класе, основне војне снаге земље, и према томе одређиване и њене обавезе. Пописи су предузимани периодично и по наредби султана. За вршење пописа именована је посебна комисија, коју су сачињавали повереник за попис (емин) и писар (катиб). Емин је по правилу био правник, добар познавалац шеријатског права и законских прописа. Одмах по паду Смедерева под турску власт 1475. године, извршен је,
Први катастарски попис Смедеревског санџака је наредбом султана Мехмеда II Освајача 1476. године. To је био детаљни или поименични попис. Овом дефтеру недостаје уводни део, тако да нису позната имена повереника за попис и његовог писара. Важно је напоменути да се у том дефтеру налази први помен Трстеника за време владавине Турака. Насеље је уписано под данашњим именом и о њему су дати подаци о броју домова, житељима, привреди и дажбинама. To је први потпунији опис Трстеника од његовог оснивања. Поред Трстеника, у дефтер су уписана и оближња насеља Почековина, Јасиковица, Стопања, Стари Трстеник, Горња Црнишава и Лопаш. Поред тога, записана су и села Броска и Војин Брод, чије локације није могуће одредити, али се може претпоставити да су се налазила мало узводније од Трстеника, на источном улазу у моравски теснац. Други попис Смедеревског санџака извршен је наредбом султана Селима I Окрутног 1516. године, о чему је састављен опширан дефтер. Повереник пописа био је Махмуд бен Абдулвахид, док име писара није наведено. У овај дефтер уписан је само Трстеник, а не и друга насеља у околини. ﷯Трећи попис Смедеревског санџака био је сумаран или збирни. Извршен је наредбом султана Сулејмана I Величанственог-Законодавца, око 1523-25. године. – (По доласку на турски престо 1520. године Сулејман Величанствени одлази у свој велики поход на Београд у Србију. Остављени без помоћи, Угара, Срби су сами бранили град и тврђаву ﷯Калемегдан. У крвавим биткама, Београд је освојен 1521. године и пао под турску власт. Поред више од 900 мртвих бранилаца Београда, Сулејман се брутално обрачунао са преживелим житељима, које је послао у ропство у Цариград. Освајањем Шапца, у свом харању Србијом, дочекало га је 60 српских глава, набодених на колац испред тврђаве...). У том дефтеру су били унети Трстеник и Јасиковица. Четврти пописни дефтер садржи податке о поименичном попису влаха настањених у Смедеревском санџаку. По наредби султана Сулејмана I Величанственог, овај попис су извршили кадија Фетхулах и писар дервиш Сехи око 1528. године. У овом дефтеру нема уписаних села из трстеничког краја, с озиром да тада у њима није било влаха. Пети детаљни попис Смедеревског санџака обављен је по наредби султана Сулејмана I Величанственог 1540. године. Повереник пописа био је Али-бен Хизир, док име његовог писара није познато. У дефтер је уписан само Трстеник. Шести детаљни попис Смедеревског санџака извршен је на захтев султана Мурата III 1574. године. Лист са именима емина и писара недостаје. У овај дефтер унети су Трстеник, Почековина, Стари Трстеник и Горња и Доња Црнишава. – Трстеник се, како је већ наведено, у турским писаним изворима први пут помиње и о њему се даје мноштво података у првом пописном дефтеру Смедеревског санџака, из 1476. године. У дефтер је Трстеник уписан под данашњим именом као село у саставу нахије Маглич и у надлежности кадилука Брвеник. Насеље је било у саставу већег војничког добра, тзв. зеамета, које се у дефтеру водило под називом Лепеница. У уводном делу дефтера назначено је како је зеамет Лепеница познат под именом субашилук Трстеник. Зеамет Лепеница, или субашилук Трстеник, састојао се од 14 села и 3 опустела насеља, која су становници из разних разлога напустили. Имао је 414 домова и 4 удовичке куће и приближно око 3.000 становника. To су били све домови српске хришћанске раје. Земљу поменута 3 опустела насеља, тзв. мезру, Турци су давали под закуп становницима оближњих села. Зеамет Лепеница је обухватао још 3 мања села у којима није било Срба; у њима је становала група влашких пастирских породица. За Влахе је у дефтеру изричито записано да се од њих не узимају никакве дажбине. Ова влашка села у дефтер су унета под именима Камењар, Лука и Сливица. Локације тих села не могу се одредити. Назив Камењар подсећа на данашње село Камењачу, Сливица је неко село Шљивица, док је Лука непозната... ** Референца: Милан Сотировић, ТРСТЕНИК од најстаријих времена до 1900. године, Земун 1999. год, „ВИКОМ-ГРАФИК“ Земун, Народна библиотека „Јефимија“ Трстеник, Трстеник у турским пописним књигама - дефтерима, страна (39-63).

Република Србија – Из историје Трстеника  |  Припремили и обрадили – Трстеничани,  јул 2014.  |  Свом отачеству, Трстеничани