Душан Вучковић - Душко Моравац
(1919–1996)

Душан Вучковић, само име у Трстенику већини Трстеничана не говори ништа, чак би многи рекли да га и не познају. Али када би видели фотографију изненадили би се и одмах би на глас рекли: „...па то је Душко МОРАВАЦ...“ Душан Вучковић, свима познат као Душко-Моравац, рођен је октобра месеца 1919. године у Трстенику. Од оца Михајла Вучковића и мајке Станке. Отац је непосредно по завршетку Првог светског рата, радио као кафеџија у граду, и био власник на далеко чувене кафане „ЕВРОПА“. Кафана је дуго успешно радила; касније је кафану преузео Душанов старији брат по мајци, Милош-Моравац, који је наставио кафеџијски занат своје породице. Душко се није истицао трговачким и кафеџијским манирима, већ је од малена стално био на Западној Морави, која му је протицала ту, тик уз праг родне куће крај дворишта. Као младић дивио се виткој линији Старог гвозденог моста, преко кога је пролазио много пута. Није било дана да не седне на један од његова два лука и са рукама под главом, посматра своју Мораву како испод Тумбаса ковитла, вртећи се час лево, час десно, хватајући у своје ковитлаце и вирове грање и лишће, које је ту сатима ишло час низ воду, час уз воду, успевајући да се ослободе моравског ковитлања на једвите јаде и крену матицом даље низ воду... Душко је тако данима учио од Мораве, памтио њене вирове, како настају и где нестају; знао је где Мораву можеш час прегазити, а да не уквасиш рамена, знао је где је најдубља и знао је места где је увек сваке године узимала свој „црни данак“. Зато је дубоко поштовао своју реку и заљубио се у њу.

Висок, крупан, стамен, Душко је на својој реци био као птица у ваздуху. Како су причали стари Трстеничани, увек су новајлијама на Морави давали савет пре рата, да питају „Моравца“ где је безбедно за купање, а трстеничка младеж је сваког пролећа молила Душка да прегледа добро места где се скаче „ласта“ или „колут“ са Белог пања; да нема случјно које гране или шиљака, донетих пролећним моравским водама, а време је већ за скокове пред девојкама... Када Душко каже да нема грања, то је било једино сигурно. Када он зарони да претражује дно, многи девојчурци мисле да се удавио... Али стари Моравац је могао да рони веома дуго. Једини је ронећи од плаже до Мале реке, прелазио Мораву на дах по целој ширини, када је била највећа, док многи нису смели ни да је препливају!

Као врстан пливач, извлачио је чамце из моравских вртлога који нису давали да се чамац отме и крене низ матицу. Душко је скакао у вртлоге и вукао их да се ослободе и крену низ Мораву. Сећао се Душко у старости, дана пре рата, када је гостовао циркус на Васином плацу. Већ су почеле летње велике врућине и власник циркуса, иначе мађионичар, се купао на плочама испод самог плаца. Упао је у вир, и почео да се дави. Душко је скочио без резмишљања и успео да извади несрећног власника. Судбина је хтела да је исти тај циркус дошао после рата, поново у Трстеник. Власник Италијан, није заборавио Душка Моравца. Сусрет је био веома дирљив, пун суза, а Душко је са породицом био почасни гост све време гостовања циркуса. Иначе Душко је причао да је спасао 3 дављеника, а да није успео да отме од Мораве два. То су му били најтежи тренуци, поред заробљеништва, у животу.
– Отишли су ми за мало, нисам стиг'о, – причао је Душко.

Иначе Душко Моравац је био пливач који је много пута први стизао и побеђивао вадећи ледени Часни крст зими из Мораве. Није боло препреке за њега, ни мразеви, ни надошла Морава, ни лед на мелтене залеђеној реци... Колико је пута био непобедив, код старих Трстеничана је дуго кружила реченица, после сваког пливања за ледени Часни крст, а који је увек освајао Душко Моравац: – Е, тако би и тако оста !
Да, и дан данас се то исто може рећи; у Трстенику се већ дуго година не плива за ледени Часни крст. Поратне власти су 1950-их забраниле све манифестације, које су подсећале на нека прошла времена. Једна значајна и дугогодишња трстеничка традиција се угасила... Данас се плива на неким другим местима... На младима Трстеника је да оживе историју и за рад отачества, наставе дугогодишњу традицију у свом граду на својој обали Западне Мораве. (* Од јануара 2014. год. поново се плива за Часни крст на обали градске плаже у Трстенику.)
**Напомена: Нисмо успели да пронађемо у црквеној епархији општине Трстеник, податке о годинама када и колико пута је Душко Моравац пливао и освајао ледени Часни крст. Ти црквени аламанси (записи), загубљени су или нестали...?

После рата Душан Вучковић - Душко Моравац је иако болестан, радио у тадашњем трговинском предузећу „Западна Морава“ на откупу лековитог биља. После тога је радио до инвалидске пензије на одржавању градске чистоће. Пензионисан је 1971. године и живео је све до 1996. У браку са супругом Љубинком је добио сина Љубишу, са којим је као и некада најлепше тренутке свог живота проводио на Морави.

Евоцирајући успомене на те дане, причајући са Љубишом, сетили смо се и незаборавних Душкових шетњи по луку Старог гвозденог моста.
– Сећам се, – причао нам је популарни Биле, пошли смо једне зиме у Грабовац (предграђе северозападно од Трстеника) на славу код пријатеља. Душко нам тада махну и рекао: „Идите ви преко, ево мене.“ Мајка и ја преко моста пожуримо, била је зима и доста снега; када смо дошли до краја моста и на другу страну, окренем се да видим где је он, њега нема нигде... Мост празан, где ли је отишао...? У том тренутку зачусмо: „ Ево стижем...“ А он на луку, у ципелама са ђоном, по леду и снегу иде као да гази по земљи... Тада сам га ја први пут видео на луку од моста, зими... Ко зна колико је он пута тако прелазио мост !?

Душко се најчешће купао на градској плажи која му је била ту, одмах испод дрворишта. Познавао је Мораву као свој џеп. Често је са плаже препливавао до мале-Љубостињске реке, не због себе, већ ради других, који су се најчешће како се то каже, „кљукали“ ту на дохват Љубостињске реке, која је својом брзом и хладном водом залазила дубоко у Мораву и тако код пливача изазивала грчеве, а матица их носила далеко од обале на коју су наумили.
Душан их је увек извлачио, изгурао на обалу и богме добро грдио... Сви су они наравно после, дуго поштовали и памтили Душка Моравца.

 

 

Најлепше на Морави, Душко Моравац са снином Љубишом на плажи. И дан-днас је то најлепше место на реци у Трстенику–ГРАДСКА ПЛАЖА.

У свом дворишту, које се налази крај саме обале Мораве и баш код некадашњег Старог гвозденог моста, (који је игром судбине увек био на корак од Душка), са супругом Љубинком. Душан је уживао у цвећу, јер цвеће га је подсећало на пролеће и време када врбе на Морави олистају и почну крајем маја и почетком јуна да цветају.

 

 

 

 

 

 

 

Љубиша Вучковић, син Душанов и данас живи у дворишту где се налази и стара кућа. Биле је изградио и нови део куће у продужетку дворишта, али највише времена проводи у старој, јер како каже, ту је целу младост провео и он и његов отац. Иначе Љубиша је радио у Првој петолетки, погон Сервоуправљачи, као металоглодач.

 

 

 

 

 

Душан Михајла Вучковић, звани Душко Моравац је био војник старе југословенске војске, редов-пешадинац. Када је почео рат 1941. године, по капитулацији Старе Југославије био је заробљен и депортован у заробљенички логор BREMEN-FAGEN, логор X-B STAMBOSTEL. Добија зробљенички број 106252. У логору остаје све до 30. априла 1944. године, када бива отпуштен од стране немачке лекарске комисије са дијагнозом-БОЛЕСТАН. По ослобођењу од Немаца, одмах по доласку нових партизанских и комунистичких власти, бива, малтретиран и понижаван, мада је имао сва уверења да је оболео. Никада се нико није запитао: ШТА СЕ ТО ДОГОДИЛО У ЛОГОРИМА НЕМАЧКЕ са Душком? Чак и када је тражио допунске потврде и уверења да би 1970-их отишао у инвалидску пензију био је одбијан, увек. Тек накнадне лекарске комисије су га послале у инвалидску пензију, пошто је већ болест поодмакла...
Како то да један здрав, виталан и пун снаге младић у 22-23 године, који је у заробљеништву многим земљацима из краја помагао да преживе (сведоци су били чика Данило, популарни Дача, онда отац трстеничког песника Петра Петровића...), крајем рата ментално оболи на пречац, и бива од стране Немаца отпуштен у време ратних страхота и враћен кући. Сам Душко је причао на седељкама код Драгана шнајдера и код Гиге шустера, да су задње године недељно долазили камионима у „лагер“, убацивали их у камионе и возили на „испомоћ“ на два дана. Када би га питали где су их возили, увек је причао да се не сећа... Тако је и рат дочекао код куће, не сећајући се ко га је довео. Колико ли оваквих судбина некадашњег рата има по Србији?

Шездесетих година, XX века, разни међународни уговори су склопљени између тадашње Југославије и Немачке Вилија Бранта. Многи српски заробљеници, па и логораши нису добили никада одштете за године проведене у ропству, а камоли за лекарске експерименте који су тајно врешени на њима од стране немачке фашистичке војске. Душко Моравац је само један каменчић у мору српске логорашке трагедије Другог светског рата. Душко Моравац је чак одлично владао и немачким језиком, па је на раскрсницама Трстеника увек помагао у споразумевању са немачким туристима. Са годинама, болест је узимала све више маха. Све чешће је био усамљен, понижен и заборављен...

Душан Вучковић-Душко Моравац, је обичан Трстеничанин, који је прошао све ужасе ратовања и робовања. На коме су можда и врешени такозвани vivo експерименти (експерименти на живим људима од стране фашиста), а да то није могао и није био способан да докаже. Ипак, остајемо дужни да поменемо и оставимо трага неким будућим поколењима да не заборављају, да истражују, да се одуже отачеству.

Душко Моравац је волео свој град, а изнад свега своју реку Мораву. И тешко болестан је често знао да седи сатима у парку крај моста, близу свог дворишта, да гледа витке гвоздене лукове по којима је небројано пута ходао и са којих је исто толико пута скакао у своју реку. Како су причали стари Трстеничани за Душка, знао је да каже: – Не гледај дуго у моравски вир, не врти он само воду, 'оће да ти завртети и мозак, па нећеш да му побегнеш. –
То нас сада асоцираа на све оне Трстеничане који оду из свог родног града, па никако да се одвоје од Трстеника и Мораве. Вуче их нека тајна сила ка моравској обали, ка трстеничкој калдрми, ма где се налазили на кугли земаљској.

Ми само можемо да им поручимо да су се нагледали много моравских вирова испод Тумбаса, пре него што су напустили свој град...

 

 

На жалост, нема више Душка Моравца, а нема ни Старог гвозденог моста на Морави код Трстеника. Остале су само успомене и сећања. Ако Вас ипак, некада ови редови текста доведу у наш град на десној обали Западне Мораве, прошетајте обалом реке, видећете популарни Тумбас, камени стуб на чијим леђима се сада налази неки други гвоздени мост. Стоји на средини Мораве, пркосно и поносно раздваја воду на леву и десну обалу и као да управља моравском водом. Многе генерације Трстеничана су овековечиле своје постојање на сликама око моста и Тумбаса. Морава се ту око њега увек врпољи, противи што је дели, ствара вртлоге, пенуша, окреће се и једва му се отима. Зато слободно, погледајте бар једном у те моравске вирове код Тумбаса и знајте, сигурно ћете нам опет доћи, макар још једном, кратко у посету...

Љубиша Вучковић Биле, крај трстеничког Старог гвозденог моста, некада...