Василије Васа Анђелковић
(1843–1930)

Василије Анђелковић, трговац, млинар, банкар; био је вођа Напредњачке странке и народни посланик. Није жалио труда и новца за добро своје варошице и својих суграђана. Рођен у Медвеђи у дому Анђелка Јаношевића, дошао је у Трстеник као дечак и мукотрпним радом створио иметак старајући се о деци својој и своје рано умрле браће. Они су били присталице династије Обреновића и аустрофили. У Трстенику је од оснивања ове странке њен верни следбеник био и трговац Василије Анђелковић који је своје политичке погледе прилагодио стварности и за свој град и себе лично и из тога извлачио практичне користи.

Године 1890. основано je у Трстенику „Трстеничко удружење за помоћ и штедњу“, које је окупило трговце, кафеџије и занатлије с циљем да од штедних улога створи кредитни фонд који ће остваривати профит дајући зајмове с каматом. Ово удружење је прерасло у акционарско друштво.
Председник Управног одбора 1899. године је био трговац Василије Анђелковић, потпредседник Димитрије Ђорђевић, а чланови: Светозар Рашковић, Андреја Бранковић, Александар Мишић, Јован Николић и благајник, Милун Малићанин.

Док читате ове текстове, опустите се уз изворну музику из тих времена.
Еснаф памуклијаша је 1850. године је купио од Павла Мутавџића и поклонио граду плац на обали Мораве, на коме су подигнуте штале за смештај поштанских коња. Касније је тај плац на лицитацији купио Васа Анђелковић и поклонио га за изградњу Соколског дома; тај плац се звао Васин плац, али како је избио рат 1941. године, плац је тек после рата постао спортско игралиште, (назван Партизаново игралиште), данас градска утрина ( на једном делу паркинг простор)-предвиђена за изградњу хотела...?

...У освит новог века Трстеничани су својој чаршији подарили два најлепша и најпоштованија украса: Гвоздени стајаћи мост на Морави и прелепи Храм Свете Тројице. И дан данас су они симболи* вароши, без њих би чаршија била сиромашнија и некако, без душе. Обе грађевине су, деценијама, свака на свој начин, биле култна места варошана, малих и одраслих, младих и старих, богатих и сиромашних. Сви су у њима нешто тражили и налазили. Нико се из њих није вратио празних руку, ни празне главе. Ако ништа више, долазећи овде, људи су све више постајали „чаршијлије“ или ти „чаршијани“, као да им је на тим местима сваког дана сечен пупак. На мост се одлазило да се погледа каква је моравска вода, бистра или мутна, кваси ли тумбасе или се повлачи. Да се по овој води и њеним знацима нешто оцени и предвиди, да се погледом преко широког плаветнила поморавског неба докучи хоће ли, недај-Боже, бити каквог града и олује...
* Стари гвоздени мост је срушен-уништен у НАТО-ракетирању града 30. априла, 1999. године, на своју 100-годишњицу постојања !

...Године 1897. како у својим успоменама пише дугогодишњи председник и посланик трстенички Василије Васа Анђелковић, велика поплава, коју он назива „митровске воде“, однела је дрвени мост. Први званични предлог да се на Морави код Трстеника подигне стални гвоздени мост изнео је председник Васа Анђелковић. Beh 1898. године, убрзо после велике поплаве, на председников захтев, среска скупштина донела је одлуку да се такав мост сагради и обећала да he Срез кулуком обезбедити потребну количину камена из Попинског мајдана. Непосредно потом, опет на предлог Васе Анћелковића и групе његових пријатеља, окружна скупштина у Крушевцу донела је одлуку да из приреза Округа за подизање моста у Трстенику обезбеди 60.000 динара. Одмах затим среска депутација коју су предводили Васа Анђелковић и тадашњи трстенички председник општине, са неколико посланика овог краја, отишла је у Београд на преговоре код министра Петра Велимировића, да му образложе хитну потребу подизања моста и сагласност народа да у томе припомогне. Министар је прихватио захтев Трстеничана и наложио начелнику министарства Чаћевићу да у том смислу донесе решење и у буџету за наредну годину предвиди потребна средства...

(Опширније о изградњи и историјату „Стојећег гвозденог моста на Западној Морави код Трстеника“ – Погледајте овде...

Трстеник је у другу половину XIX века ушао са старијом, омаленом црквом. Жеља Трстеничана за новим, већим и лепшим храмом Божјим остварила се на самом крају XIX века. Покретач изградње нове цркве, као и сталног гвозденог моста нешто пре тога, опет је био знаменити Трстеничанин Василије Анћелковић, незаобилазан кад год су били у питању послови од значаја за Трстеник. Он се заједно са другим угледним трстеничким домаћинима старао о свим радовима на изградњи храма и бдео над њима све до освећења нове цркве-Свете Тројице.
Основни подаци о цркви Свете Тројице уклесани су у камен који се налази у олтарском простору и служи као носећи стуб часне трпезе. Запис на камену је из времена настанка храма.
На западној страни камена, према главном улазу, као порука и путоказ будућим генерацијама Трстеничана, записано је:
Овај свети храм сазида народ трстеничке црквене општине Године 1898-1900, под владом краља Србије Александра I
На источној страни камена запис гласи:
Изабрао план цркве u руководио Грађевински одбор.
Председник одбора, Василије Анђелковић.

Тестамент Ћирке Стаматовић (1840-1912) – сат за звонару трстеничке цркве
„Милосаву Мирићу и Василију Анђелковићу, трговцима овдашњим, да као извршитељи моје воље овај дућан продају лицитацијом или испод руке, како они одлуче, и од добијеног новца најпре ћe купити велики сат за црквени звоник; који ће сат избијати, они ћe бити дужни и да га наместе на звоник. Ако од овог новца претекне неки износ после куповине и намештања (сата), онићe бити дужни да овдашњој цркви осим горњег сата купе и друге ствари које буду најпотребније.“
Овај тестамент је сачињен 22. фебруара 1912. године, а на дан 12. јуна исте године племенита добротворка је склопила уморне очи. Њено завештање је заборављено у хрпама прашних судских списа. Исте године планули су ратни пожари и време смрти баци у засенак бригу о уређењу цркве и извршењу завештања.
Када је прославио свој 80. рођендан, старина Васа Анђелковић се сетио неиспуњеног завета који је дао својој суседи Ћирки Стаматовић и својим суграћанима. Пошто је новцем од продаје млина набавио звона за храм Свете Тројице, јер су прва звона однета у рату и у некој ливници претворена у муницију, са штапом у руци кренуо је од надлештва до надпештва, од суда до суда. Старина Василије Анђелковић је трагао за овим документом и преклињао младе и мргодне чиновнике да је везан заклетвом да ће извршити последњу вољу покојне старице, да ће поставити сат на звонику као њен поклон граду и потомству. Коначно, Крушевачки првостепени суд је 30. септембра 1925. године донео решење о извршењу последње воље Ћирке Стаматовић којом је трстеничкој цркви завештала свој дућан да се од новца добијеног његовом продајом набави и постави сат на црквеном звонику. Није прошло много времена, 1927. године, на звонику који је стражарио над градом, постављен је механизам са часовницима на четири стране света, који су се из даљине видели, а њихови откуцаји милозвучни далеко се чули. Заборављено је брзо племенито срце добротворке Ћирке, али уместо њега више од осам деценија стари сат мери проток времена и подсећа на пролазност живота, који треба посветити добру...

Година 1881. се сматра за годину страначких првака. Те године су се окупиле и присталице уставобранитељске политике чији је узор био Илија Гарашанин. Њихова парола била је: „Закон, слобода, напредак“. Свој програм су објавили у листу „Видело“, па су према главном начелу назвали ову странку Напредњачка странка. Они су били присталице династије Обреновића и аустрофили. У Трстенику је од оснивања ове странке њен верни следбеник био трговац Василије Анђелковић, који је своје политичке погледе прилагодио стварности и за свој град и себе лично из тога извлачио практичне користи.
Странка чији је утицај био врло јак у то време, била је Либерална странка. Идеолог ове странке је био Јован Ристић, министар и председник српске владе. Ова странка се залаже за парламентаризам, снажну извршну власт и јак бирократски апарат. Либерали су били русофили и подржавали су митрополита Михаила. Програм су објавили у листу Српска независност. Дугогодишњи вођа ове странке у Трстенику био је Петар Катић, који је на изборима 1885. године изабран за народног посланика. Трговац Петар Катић, један од најбогатијих грађана Трстеника, као посланик се залагао за сиротињу, за сељаке, сточаре, надничаре, па иако је био министрима непријатан због тврдоглавости. Поред Васе Анђелковића, који је био практичнији, Петар Катић је најзначајнија политичка фигура у трстеничком срезу крајем XIX века.

Ратна збивања нису обишла ни Трстеник и околину. У време окупације под Аустроугарима (1914-1918), Васа Анђелковић је био председник општине и човек који је предао град Аустроугарској војсци. Запретивши топовским бомбардовањем града, 7. новембра 1915. године је предата варпш окупатору и сматра се даном окупације Трстеника у I Светском рату. Као аустрофил, и човек кога су Аустроугари ценили, Трстеник и грађани су имали и привилегије и повлашћења, али било је много више патње, глади, избеглица, честих хапшења и интернирања у логоре. И сам Васа је био два пута хапшен и затваран као талац, али и брзо пуштан.

Као вешт трговац и дипломата, увек је знао да одмери да „дара не претера меру“. Био је на две ватре може се рећи, када се подчинити окупатору, а када не. Нјвише му се замера да је имајући једини млин у Трстеику и околини са својим ортаком, продавао скупљи хлеб, који је једино пекао у то време Дојчин Савић. Замера му се што је по иступању Царске Русије из рата и после победе Октобарске револуције, на опште радовање окупаторске војске, лично посетио команду окупатора у граду. Али историја је забележила и да је помогао и извукао, лично се ангажујући, да се многи ухапшени и мобилисани за интернацију врате кућама; велики је број које је задужио, а поготову црквено свештенство у граду и околини. Једино у Трстенику свештеници нису интернирани у логоре. Чинио је све да спаси било ког житеља, чак је новцем поткупљивао аустријске официре. Ишао је и гарантовао за многе који су били осуђивани на смрт (за пронађено оружје у кући) и плаћао им слободу (пример: осуђени Милосав Глиџић из Старог Трстеника, извучен малтене из раке-помиње се и мито Аустроугарима од 30.000 круна) итд, итд... Чак је успео да издејствује наредбу код окупатора да деца могу да иду у школу већ од фебруара 1916. год.

Колико год да се Васа Анђелковић трудио да своју сарадњу са окупатором прикаже као саможртвовање, и рад у интересу свог града и народа, (чега је у многоме несумњиво и било), а не у сопственом интересу, ти аргументи му нису у потпуности уважени. После рата није биран ни на какве политичке и јавне функције и потиснут је са јавне сцене.

* НАПОМЕНА: Текстови у овом делу презентације су коришћени из следеће литературе:

– Милан Д Сотировић, „Трстеник од најстаријих времена до 1900. године“,
– Др Тома Миленковић, „Трстеник и околина у Првом светском рату (1914-1918)“ и
– Станко Бзенић и група сарадника, „Сто година Храма Свете Тројице у Трстенику“ (1900-2000).

Све три књиге искрено ПРЕПОРУЧУЈЕМО сваком посетиоцу сајта trstenicani.com