dr Pavle Topalovi} Paja Linkovi
Асови ТСТ фудбала Представљамо трстеничке фудбалске великане и легенде кроз историју, од прве „кедерке“ из 1920. године до данашњих дана. Асови ТСТ кошарке Како се развијала савремена кошарка у Трстенику. Приче творца модерне кошарке у Трстенику др Маричића. Асови ТСТ рукомета Златне године трстеничког рукомета, победе над прволигашима и полуфинале купа Југославије. Асови ТСТ бокса Највећи успеси трстеничких боксера. Разговарали смо са нашим легендама „племените вештине“. Aktuelno ФК Трстеник – првенство КК Прва петолетка – лига РК Прва петолетка – лига ОК Трстеник – одбојкашице ТСТ Бокс – борбе Zaboravqeno Љубиша Вукадиновић Александар Аца Јончић Раша Радосављевић Десимир Деско Поповић Najpose}enije ТСТ Калдрма Стари Мост ТСТ Споменари Библиотека Јефимија
Крајем педесетих и почетком шездесетих година прошлог века, Павле Топаловић је био незаменљив центархалф и последња линија у одбрани ФК Трстеник. Био је висок преко 190 см, окретан, са одличним осећајем за простор и игру главом. 
У свом шеснаестерцу је био господар, увек на правом месту, набачене лопте противника су биле лак плен њега и високих голмана Трстеника у то време, Ристића (Кожукчета) и Ђурића (Балета). Изузетно брз за своју висину, није му представљало никакав проблем да продре до противничког казненог простора, преда крилима лопту и на пеналу сачека њихов центаршут, а ту је већ био мајстор скока, па је лако главом, добро надвисивши противничку одбрану, лако смештао лопту у противничку мрежу. Павле Топаловић је имао тешко детињство. Рођен је 1939. године у Трстенику као треће дете Милеве и Тихомира-Тике, (старији брат Петар и сестра Невенка). Завршио је малу и велику матуру у Трстенику. Пошто је школа била у непосредној близини фудбалског игралишта (тада Вашаришта), слободне тренутке и одморе је проводио са својим вршњацима уз фудбалску кедерку, кожну лопту са шниром. Са Мирољубом Рашковићем (млађим Џивџаном), је био нераздвојан и некако су у исто време, (имали су по десетак година), почели да иду на тренинге првог тима Трстеника, међу којима је био старији брат Мирољубов - стари Џикац (Џивџан), Миодраг Мија Рашковић; он је већ тренирао као свршени средњошколац за Раднички Београд и постао првотимац клуба са Црвеног крста. ﷯Џикац и Паја су били сушта супротност: Џикац, мален суварак, прзница, робустан, никако се није мирио са поразима, одличан дриблер, брз и стартан; шутирао је подједнако добро и левом и десном, а те лопте су зујале као пројектили, иако је имао само 12-13 година. Паја је био годину дана млађи, али за две главе вишљи. Елегантан, вижљаст, окретан, тих и малтене нечујан када трчи са лоптом. Одлично је баратао кедерком, све лопте центриране су увек биле његове. Када је примао лопту, знало се да Паја има неке „скривене магнете“ у штуцнама, јер му се она просто лепила за ноге. Због многих својих фудбалских особина, а пре свега талента они су још као „клинци“, скретали пажњу тренера и често убацивани у први тим са непуних 14-15 година у пријатељским утакмицама. Али, дошло је време да се пошаљу са непуних 15 година у Крагујевац на специјалистички лекарски преглед, да би добили уверење да су здрави и могу да играју за први тим. 
 ...Које ли радости када нам је Кире рекао да је клубски лекар дао сагласност и упут да идемо Паја и ја у Крагујевац на лекарски преглед; од узбуђења и полета ми у Краљеву, уместо на воз за Крагујевац, уђемо у воз који иде сасвим супротно, за Рашку. Тек када нам је кондуктер рекао да се возимо супротно-контра, излетели смо на првој станици и од Матарушке бање, што пешке што трчећи, стигнемо на вечерњи воз за Крагујевац, а од раног јутра чекасмо на преглед. Код доктора одмах проблеми, мене када је видео онако ситног и жгољавог поред Паје, он одмах дрекну: ...Ма какав твој фудбал, овај твој другар је момак за фудбал, ти не долазиш у обзир ни са две цигле у џепу не можеш да играш... (Погледај наставак ове анегдоте коју нам је испричао најбољи поратни трстенички фудбалер – Мирољуб Рашковић-Џикац), (у припреми). После завршене трстеничке гимназије као одличан ученик, Павле Топаловић је отишао у Београд на студије медицине. Међутим није престајао да игра фудбал за свој Трстеник. Долазио је скоро сваки викенд возом. Иако није тренирао преко недеље на игралишту, играо је кошарку на Калемегдану са кошаркашима Звезде (генерација Цветковића), зато је увек био спреман и није показовао недостатак кондиције. У одбрани Трстеника се лакше дисало када популарни Паја чува леђа својим саиграчима. 
Али малтретирања власти нису престајала, врло често је у његову студентску собу долазила УДБА, приводила га на разговоре, провере и саслушања; ...Полагао сам испит на Правном факултету и спавао сам код Паје у гарсоњери код ТВ-Београд, кад у 2-3 ујутру, лупање на вратима, Паја је отворио, КОС (Контра обавештајна служба) преглед личних карти, докумената, ко је ко итд. Прича популарни Џикац. А све је то радио, нико други, него наш председник фудбалског клуба у Трстенику, у то време и начелник полицијске управе града. Ја се одсекох, а Паја већ навикао: Не брини Џиле, то је већ као добар дан код мене... „Нико од нас није знао да ће Паја отићи за Америку, што је и нормално, али сам ја то осећао, отишла му је мајка, па брат и сестра. Крајем шездесетих година смо се последњи пут видели, па тек 2004. после више од 35 година...“ Др Павле Топаловић је емигрирао 1967. године преко Италије (Напуљ) за Америку и придружио се свом оцу Тихомиру. ** Из историје страдања породице Топаловић У време после ослобођења и уједињења од занатских радионица настала су индустријска предузећа. Тако су браћа Тихомир и Добросав Топаловић, синови Јована Топаловића из Дубља, око 1930. године основали фирму „Кварц“ која је постала надалеко позната по производњи млинских каменова од попинског кварца који су продавани млинарима широм Југославије, па су чак уочи рата отпремани у Бугарску и Румунију. Топаловићи су након рата купили концесије које су држали Аустријанци и основали фирму „Кварц“ – повлашћени рудник и творница свих врста млинског камења браће Топаловића. Седиште фирме било је у Трстенику, у Жупској улици, а од 1935. године у Улици краља Александра 21. Млађи брат Добросав се више бавио пословима у руднику и у радионици, а старији Тихомир, звани Тика, бавио се пословима продаје.
Уочи рата фирма је имала и свој заштитни знак: на једном млинском камену хоризонтално положеном постављен је други млински камен вертикално, а лево и десно су се усправила два лава и своје предње шапе поставили на усправљен камен. Тихомир Топаловић је био друштвен човек и вешт трговац, па је успешно продавао млинске каменове млинарима и воденичарима по читавој Краљевини Југославији, па и у иностранству. Фирма „Кварц” је имала представништво и у Бечу. Заступник ове фирме био је Антон Бесер, Шелембергасе 56-60. Из пословне преписке сазнајемо да је од фирме Топаловића „Кварц“ куповао млинске каменове Антон Бесер из Беча (Anton Besser, Wien, XVI Sellenbergasse 56-60) и Рихард Грепел из Румуније (који је имао фирме у Букурешту, Темишвару и Крајови) и у Бугарској, Софија, Марије Лујзе 91. Због неслагања, уочи рата браћа Тихомир и Добросав Топаловић су се разортачили. Тихомир Топаловић је поред производње млинских каменова уочи рата одлучио да сагради парни млин и покрене производњу црепа и цигле у Почековини. Уз помоћ својих рођака Арсића закупио је једну зграду од Василија Николића и у њој су механичари из Београда уградили постројење млина са погоном на водену пару. Котао се налагао дрвима. Млин је много брже млео све врсте жита него воденице, које су зависиле и од водостаја на Морави. На одржавању млина је радио Сретен Правдић из Осаонице и још десетак радника. После рата млин је заплењен-национализован. Видећи да влада велика потражња цигле и црепа Тика Топаловић, као предузимљив човек, је у Доњем Рибнику закупио зграду и набавио машине за производњу цигле и црепа. Он је откупио погодно земљиште у Доњем Рибнику од Душана Алексића и у кооперацији са произвођачима црепа „Јовић, Петровић, Динић и Славковић“ из Лесковца, почео производњу цигле и црепа. Радионица је због честих ква-рова пресе обустављала рад, а када је почео рат нападом Немачке на Југославију априла 1941. године, она је напуштена и расходована. – Тихомир Топаловић (1906-1972) је под утицајем Косте Пећанца, с којим је био у сродству, а уз наговор Богдана Гордића (војводе Гочког) 1941. године прихватио звање четничког Војводе љубостињског и команданта Љубостињског четничког одреда, који се бринуо о безбедности владике Николаја који је интерниран у манастир Љубостињу. Због четника који су потајно сарађивали са организацијом Драже Михајловића, Тика Топаловић је октобра 1942. године ухапшен и спроведен у немачки логор Оснабрик. После рата он је емигрирао у САД и населио се у Њу Џерсију, где је прихватао и помагао српске емигранте монархисте. Тамо је касније довео и своју породицу, супругу, синове Петра и Павла и кћер Невенку. Умро је у Њу Џерсију. УДБА је поред прогона који је вршила над емигрантима у иностранству, и у самој Југославији вршила ригорозну контролу чланова породица одбеглих Срба. Таквог прогона од стране Удбе, у самој Југославији, а и у Америци, добро се сећа и др Павле Топаловић, лекар из Њу Џерсија, САД: ...Све што се догађало са мојим оцем Тиком у Другом светском рату, имало је касније великог утицаја на мој живот и судбину моје породице. Мада Тихомир Тика Топаловић четнички командант из Трстеника није никога убио, ни заклао, већ је ухапшен од стране Немаца и затворен у немачки логор Оснабрик, народна власт га је 1945. године званично прогласила за државног непријатеља. Због тога је све наше имање, кућа у Чајкиној улици, предузеће, мајдан у селу Дубље, кафана и хотел „Топаловић“ у центру града, електрични млин у Почековини, виногради и остала имовина конфискована. Ми, мајка Милева, брат Петар, сестра Невенка и ја, смо једноставно избачени на улицу ни криви, ни дужни. Тика Топаловић је био у заробљениству до 1945. године, да би неко време провео по избегличким логорима. Кући није смео и није хтео да се враћа, дошао је у Америку 1951.године у град Елизабетвил. Мој отац је био први Србин у Њу Џерсију. У Патерсону је основао српску колонију, када су у ово индустријско место почели да пристижу српски ратни заробљеници и емигранти. Тика је неко време радио као физички радник. Ишао је редовно у цркву, чак у Њујорк, а када се економски уздигао, отворио је ресторан „Стара Европа“, који је био зборно место Срба на Источној обали. Преко мог оца Тике, српски емигранти су добијали гаранције и усељеничке визе, затим посао, смештај и храну. За то време у Трстенику, ми смо били обележени, људи на улици нису смели да нам се јављају, а камоли да нам пруже неку помоћ. Ја сам ишао у школу и мене власт није дирала, али се преко мог брата Петра светила нашем оцу Тики у емиграцији. Негде у осмом разреду гимназије Петар је окривљен да је деловао „против народа и дрзаве“, да је „негирао личност друга Тита“. Због тога је избачен из Гимназије у Трстенику са доживотном забраном поновног уписа у жколу, иако таква мера тада није ни постојала у законима ФНРЈ. Било је то 1954.године. Многи трстенички професори су били против овакве казне, и два пута су одбијали да одлуку комуниста изврше, али је коначну реч дао Окружни комитет КПЈ, који је једноставно наредио да се Петар Топаловић заувек избаци из школе. - Петар Топаловић је и као војник служио војни рок у Мостару, па је опет оптужен за непријатељску делатност, али овог пута као амерички шпијун. У затвору су га припадници КОС-а тукли, мучили, потурали му слана јела, а затимодбијали да му дају воду. У самици је ослепео, добио је запаљење бубрега, пишао је крв, а ноге су му отекле, тако да није могао ни да се креће. На Дан Републике 1961. године, Петар Топаловић је пуштен из истражног затвора, да им неби умро у самици. Брата смо лечили у Београду, у Прагу, а када је 1966. годинедобио визу, и у Њујорку. Мајка је једанаест пута молила УДБУ да јој изда пасош даоде код свог мужа, али је тек дванаеста молба услишена и она је прва 1965. године отишла за Њујорк, а мој брат годину дана касније. Запослио се као технолог, али је због нарусеног здравља често је био по болницама. Умро је од тог мучења и батина из мостарског војног затвора 1968. године у Леноксил клиници у Њујорку. Када је, међутим, мој отац Тика 1963. године приредио демонстрације против Тита у Њујорку, позвао ме је председник ФК Трстеник, иначе тадашњи начелник УДБЕ у Трстенику на разговор. Два сата ме је убећивао и на крају натерао да пошаљем оцу телеграм у коме га молим да не прави те демонстрације, јер се може догодити „...да нас више никад не видис...“ !? Тај телеграм сам лично послао и још лично и платио у Главној пошти, у Таковској улици. Тамо сам срео још неке своје пријатеље који суми рекли да је пола Трстеника натерано да пише Тики Топаловићу и да га моли да откаже демонстрације против Тита. У то време, пред крај студија размишљао сам да побегнем из Југославије. Отац ми је, међутим, послао свог адвоката Роберта Гудмена, који је мене и мог брата од стрица др Стеву Топаловића легално са пасошима и колима преко Италије одвео за Америку. Годину дана пре мене, у Америку се уселила моја сестра Невенка, која је неком у УДБИ Трстеника дала мито да би добила пасош. Тек почетком марта 1967. године, када сам добио визу, после двадесет година, породица Тихомира Топаловића је у Патерсону (САД) опет била заједно. Мој отац Тихомир Тика Топаловић, живео је до 1972. године. Умро је, званично од срца, у колима, али се сумња да га је српска УДБА намамила напоље и ликвидирала усред Петерсона, у пет сати ујутро и то зато што је био велики антикомунист... Др Павле Т Топаловић – Паја наш стари Трстеничанин, је последњи пут био у свом родном граду 2004. године и ево тринаеста је година како је прекинуо све контакте са нашим крајем. Године чине своје, поготову ако се зна какав је тежак живот имала породица Топаловић. Зато и разумемо невољно присећање на те дане, на поједине комшије које су пратиле и „реферисале“ сваки корак породице Топаловић, малтретирања по школи, понижавања и вређања од деце „кожњака“, али... Знамо, игром случаја и много лепих тренутака које је наша фудбалска легенда провела на фудбалском игралишту са Џикцем, Раделом, пок. Јелком и пок. Шолцем.
...Паја није пушио нити пио, али је увек био са нама, дане и сате смо провели још од истог разреда у старој гимназији, па у његовом дворишту, поред старог бунара. Ту је била две куће испред и чика Јовина посластичарница „Спорт“ где су у дворишту под јабукама играли најдуже и најлепше шаховске партије, Керес, Радела, Мрђа, Буљац, Брана, ја... а све то уз хладну лимунаду, или јогурт са врућим погачицама, викенд пред утакмицу, а зна се недељом се игра фудбал... Присећа се са сетом, популарни Џикац. Лети кошарка са Дрлетом, Марлом и Стевом Џамбасом на Васином плацу (Партизаново игралиште), заврши се првенство, али игра и мали фудбал опет. Многи његови прави фудбалски другари га се и данас радо сећају, увек нам причају поредећи данашњу игру центар-халфова са игром Паје. Сви у глас кажу: „Тешко да ће неко од млађих, достићи Пајин ниво“. Али на млађима свет остаје... Они који су се највише дружили са њим, они који су му били прави пријатељи у најтежим тренуцима и данас су ту, његови прави, стари фудбалски другари којих има још, хвала Богу... Многе моравске воде су опрале бројне каменове у свом шодеру и беле и црне, али су оставиле вековима крај себе - на истој обали, Трстеничане. ** Ова страница ће се временом, како информације буду пристизале и обрађиване, ажурирати и допуњавати. Извор: Станко Бзенић „Трстеник у ратној стихији 1941-1944“; Марко Лопушина „Убиј ближњег свог“ - (Страдање породице Топаловић); др Павле Т Топаловић лично, „Живот у сенци политике“ из интервјуа за РТС 2014. год.
< Prethodna fudbalska legenda Slede}a fudbalska legenda >

------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Pripremili i obradili 2017 – trsteničani.rs